U celom regionu Srbija najmanje ulaže u infrastrukturu

U ovom trenutku šest zemalja ovog regiona (Srbija, CG, BiH, Makedonija, Albanija i teritorija Kosova) nalaze se na nivou od 30 odsto dohotka EU 15. Ne samo da zaostajemo, već se ovaj jaz jako sporo smanjuje, svega 12 odsto od početka 2000-ih, a od svetske ekonomske krize nimalo.

Ovako sporom razvoju u dobroj meri doprinosi manjak osnovne javne infrastrukture kao što su putevi, železnice, energetska postrojenja, ali i nizak kvalitet postojeće infrastrukture.

Prema papiru koji je juče objavio Međunarodni monetarni fond, a koji se bavi infrastrukturom na Zapadnom Balkanu nedostatak i neadekvatnost putne mreže ozbiljno ograničava povezanost proizvođača i potrošača sa regionalnim ili globalnim tržištem. Nepouzdanost u snabdevanju strujom ili vodom ne samo da smanjuje proizvodne kapacitete već i podriva privlačnost zemlje stranim investitorima.

Prema Izveštaju globalne konkurentnosti za 2016-17. godinu prosečan rang zemalja Zapadnog Balkana po kvalitetu infrastrukture je 85 od 138 zemalja.

Povećanje ulaganja u javnu infrastrukturu ima i kratkoročne i dugoročne efekte na ekonomiju. U kratkom roku investicije povećavaju tražnju i privlače privatne investicije u narednom periodu. U dugom roku uzrokuju rast proizvodnje i produktivnosti, posebno ako je efikasnost javnih investicija visoka. Ukoliko su izvori finansiranja odgovarajući, čak ne moraju ni da ugroze održivost javnog duga.

Ipak, ukoliko su institucije slabe, a vlade neefikasne i korupcija povezana sa razbacivanjem novca i pogrešnom alokacijom oskudnih državnih resursa, onda troškovi održavanja takve infrastrukture mogu biti značajni.

U ovom dokumentu MMF-a autori se osvrću i na upravljanje infrastrukturnim projektima sa preporukama zemljama Zapadnom Balkanu kako da ih učine efikasnijim.

Oni primećuju da se preklapaju ovlašćenja različitih državnih institucija sa malo koordinacije među njima. Sistem selekcije projekata se ne primenjuje sistematski već se često prelazi preko njega.

Takođe, primećuju da projekti na ZB koje finansiraju međunarodne finansijske institucije često nisu budžetirani, pa se umesto njih guraju projekti koji jesu u budžetu ali nisu spremni za realizaciju. Takođe, slaba je koordinacija između centralnih i lokalnih vlasti.

Iako su zakoni o javnim nabavkama dobri, njihova primena je slaba, a praćenje i izveštavanje o finansijskim performansama i investicionim planovima javnih preduzeća ne postoji.

U ovom dokumentu autori MMF-a zaključuju da izbor prioritetnih infrastrukturnih projekata treba zaštititi od političkih uticaja.

Ipak, od 2007. godine primetno je ubrzanje javnih investicija u regionu uglavnom podstaknuto međunarodnim inicijativama. Uprkos tome stanje javne infrastrukture je jadno, a kvalitet je daleko ispod EU proseka. To se odnosi pre svega na puteve i železnice u koje dugo nije ulagano, dok sve zemlje, osim Srbije i BiH, imaju probleme sa snabdevanjem električnom energijom.

Sveukupno, indeks infrastrukture pokazuje da je Zapadni Balkan na 50 odsto nižem nivou od EU. Tu najbolje stoji Srbija čija infrastruktura je na 30 odsto ispod EU proseka, dok je najgora Albanija, koja je 70 odsto ispod proseka EU.

Čak i u poređenju sa centralnoevropskim i baltičkim zemljama, države ZB zaostaju. Sa sadašnjim nivoima ulaganja ovaj jaz neće biti zatvoren.

Tokom prethodnih 15 godina zemlje Zapadnog Balkana u proseku su ulagale u infrastrukturu šest odsto BDP-a godišnje. Međutim prosek može da zavara jer je Srbija na samom dnu u regionu po ulaganju od svega tri odsto BDP-a godišnje. S druge strane BiH recimo ulaže osam odsto BDP-a godišnje u gradnju infrastrukture. I mada u proseku region ulaže više od EU ili CIE zemalja, Srbija investira u infrastrukturu manje nego EU zemlje (3,5 odsto BDP-a) ili CIE (tri do pet odsto BDP-a).

I mada su na nivou celog regiona za 15 godina zemlje ZB udvostručile vrednost kapitalnih objekata, sa ovim stopama ulaganja trebalo bi im 33 godine samo da dostignu sadašnji nivo kapitalnih objekata EU.

Pri tome visina ulaganja je ograničena visokim javnim dugom zemalja u regionu. Neke zemlje nemaju s tim problem, kao na primer BiH i Makedonija, ali Srbija, Albanija i Crna Gora su iznad 65 odsto odnosa javnog duga i BDP-a, što ih prema metodologiji MMF-a čini ranjivim zemljama. Ovo čini Srbiju zemljom koja ima veliki infrastrukturni jaz, ali istovremeno i na gornjoj granici po visini javnog duga.

„Ove zemlje će imati teškoće u finansiranju dodatnih infrastrukturnih projekata bez fiskalnog prilagođavanja“, navodi se u papiru MMF-a.

Na strani finansiranja ovih projekata javlja se pitanje u kojoj meri se mogu finansirati iz domaćih izvora, a u kojoj meri zaduživanjem ili čak koncesijama (odnosno javno-privatnim partnerstvom).

MMF zaključuje da domaća štednja i slab bankarski sektor nisu sposobni da obezbede sredstva za skupe infrastrukturne projekte i da su bolji izvor finansiranja spoljno zaduživanje naravno uz rizike kao što je kamatni i valutni rizik. Oni ističu da je najbolje rešenje korišćenje sredstava međunarodnih finansijskih institucija.