Zoran Drakulić: Srbija može da bude poput Slovenije, ali kao da zarad korupcije to ne želimo

Ali, kao da to ne želimo, kao da nam je potrebno da budemo siromašni jer su takvi uslovi pogodni za korupciju i sivo tržište. Zato smo danas zemlja čiji je BDP po glavi stanovnika 6.300 evra, dok je na primer u Hrvatskoj 13.300, kaže u razgovoru za Danas Zoran Drakulić, predsednik Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“ i prvi čovek Point grupe, koga pitamo šta očekuje u narednoj godini.

– Jako je važno kako ćemo proći kroz prvi kvartal. Očekujem da će tu biti najveći udar, da će doći do velikog otpuštanja, socijalnih tenzija, jer privreda neće moći da izdrži pritisak obaveza koje dolaze. To su uvećani porezi, oni koji su bili odloženi plus redovni, zatim dolazi naplata kredita koji su bili u moratorijumu, gde će ovaj treći, odobren za firme sa padom od preko 15 odsto, malo da ublaži situaciju, ali opet mislim da to neće biti dovoljno. Drugi problem je to što je država iscrpila svoj potencijal. Evropa je odobrila ogroman paket pomoći za svoje članice, da pomenem samo jednu malu Hrvatsku, koja je dobila 12,2 milijarde evra a mi – potrošili sve, ostali bez prostora i mogućnosti za intervenciju koja bi morala da bude ozbiljna. Potrošačka moć se smanjila, a to će se odraziti na BDP, na stanje privrede u narednom periodu i na poreze koje ćemo da prikupimo.

* Vlast tvrdi da struktura naše privrede i suzbijanje korona virusa omogućavaju da u narednoj godini imamo daleko veći rast. Šta privrednici misle?

– Naša privreda je mala, sa povoljnom strukturom, a sa malog ne možete mnogo da padnete i fleksibilniji ste da se brže vratite. Ipak, mislim da su cifre od šest odsto rasta naredne godine nerealne, da ni ovaj predviđeni manjak u budžetu od tri odsto takođe nije realan, pogotovu što punjenje budžeta neće biti takvo kako je predviđeno. Mi smo ove godine imali relativno dobru poljoprivredu, ona kod nas značajno utiče na BDP, pitanje je kakva će biti naredne godine.

* Šta privrednici predlažu?

– Ono što već godinama tražimo – mora da se napravi neko telo, da razgovaramo, bez tog dijaloga nema značajnog rasta. Tragičan je podatak da je 2019. pad domaćih investicija iznosio 40 odsto, a prema izvorima iz Svetske banke, ove godine je i taj umanjeni iznos prepolovljen. Za 2020. imamo opravdanje, pandemija je, ali šta se desilo prošle, to je bila dobra godina. Samo taj podatak govori o padu poverenja domaćih privrednika.

* Zašto domaća privreda izbegava ulaganja?

– Prvo zbog odnosa vlasti prema njoj. Država je 90 odsto svih stimulacija dala stranim firmama. Mi čak i da ne dobijamo stimulacije, i ne trebaju nam, ulagali bismo uz jedan dobar odnos, da imamo poverenja da to što ulažemo država prati, da to ima dobar prijem. Ali, mi smo prepušteni sami sebi, niko nas ne gleda, čak nas ne vole niti sa nama komuniciraju. Kako onda da se ulaže? Veliki domaći investitori odlaze, onaj ko je sposoban, ko dobro radi, on investira, ali kada vidi da ne može u svojoj zemlji, ulaže tamo gde može. Imate primer Kostića, on je uložio u Hrvatsku i Sloveniju, Šaranović u Hrvatsku (Kraš), Miškoviću ovde ne daju građevinsku dozvolu, ali on gradi u Bugarskoj, Bosni, Crnoj Gori… U zemlje regiona odlazi kapital koji je mogao da nađe mesto i u Srbiji.

* Može li Privredna komora da popravi stanje?

– Komora nešto i radi, ali nije dovoljno, ona je ta koja treba da nas okupi, spoji sa državom jer sami očigledno ne možemo. Kad klub „Privrednik“ pravi godišnji prijem, niko iz vlasti ne dođe. Jesmo li mi neprijatelji? A znate li koliko su ljudi iz „Privrednika“ uložili u ovu državu? Koliko poreza godišnje plaćamo? Preko milijardu plaća ovih šesdesetak ljudi. A vlast sa nama ne razgovara!

* Ako je kreiran negativan imidž velikih privrednika, šta je sa malim i srednjim preduzećima, ni sa njima vlast nema komunikaciju?

– Ja sam dugo razmišljao o tome i zaključio da je to „prirodna stvar“. Jačanjem domaće privrede vlast gubi kontrolu koju sada ima, kako da traži da njihovi radnici glasaju za nekog? Što je slabiji privatni sektor, lakše se upravlja njime i tu se možda krije odgovor. Ali, to nije dobro za progres u jednoj državi i ekonomiji, zato nam tako i ide.

* Da li postoji mogućnost da se odnos privrede i vlasti institucionalizuje, na primer na Zapadu imate lobističke grupe ili tela koja zastupaju privredu?

– Mi smo to pokušavali. I šta se desilo? Kada je došla ona kriza 2008. godine, okupili su nas, mi smo rekli šta smo imali i zaključeno je da ćemo se sastati za mesec dana. Od toga ništa nije bilo. Zvaničnici su se smejali kad sam tvrdio da će kriza trajati par godina, da će imati jako teške posledice i po našu privredu i da ne može tek tako da se završi. Njihov odgovor bila je ona izjava Dinkića da je to naša prednost i da će doći strani investitori. I sada mislim da nismo dovoljno ozbiljno shvatili „korona krizu“, njena dubina je velika, a oporavak će biti dug.

* Može li promenom zakona nešto bitnije da se postigne u tom odnosu?

– Zakoni koji se odnose na privredu su dobri, ali sve ono ostalo nije. Ne radi pravni sistem, ako krenete u neki spor a on traje deset godina, to nije dobro. Ne možete da se uknjižite godinama. Uvek navodim lični primer, od 2004. godine do danas, sa urednim papirima ne mogu da legalizujem ličnu imovinu. To znači da ne plaćam ovoj zemlji poreze, a takvih ljudi samo u Beogradu ima 700.000. Zašto? Takve stvari moraju da funkcionišu, da se reše za dan-dva, jer je to značajan priliv u budžet.

* Možete li da prognozirate kako će se tokom krize ponašati strani investitori?

– Oni su ovde uvek bili povlašćeni. Imamo relativno i dobre stvari, poput Bora, najavljeno je i nekoliko značajnih investicija poput proizvođača guma, to su velika ulaganja, ali istovremeno imamo i problem sa postojećim ulaganjima koja su takođe mnogo uticala na BDP. Mislim na Železaru Smederevo, koja radi sa 50 odsto, tu je Fijat, treba videti šta će se sa njim događati jer se, nažalost, automobilska industrija u Evropi neće tako brzo oporavljati kao na Dalekom istoku, gde je rast mnogo brži.

* Odakle tolika servilnost prema stranim investitorima?

– Ne znam, to ne razumem. Verovatno neznanje, pogledajte ko sve od 2000. vodi sektor privrede i da li su privrednici nešto pitani? Tu su dolazile neke birokrate, neki anonimni ljudi koji nikoga ne slušaju a sami ne znaju. Ali, nijedna vlast posle Zorana Đinđića nije imala sluha za to. On je jedini razgovarao sa domaćim privrednicima. Đinđić je bio jedan od inicijatora da se pokrene rad Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“.

* Dugo smo se pred stranim investitorima nudili kao destinacija gde radnik košta 200 evra. Koliko je to pogubno za budžet i strukturu privrede?

– Nažalost, pošli smo pogrešnim putem. Nije to način da ova privreda raste. Imate neke siromašne krajeve i to je njima u početku značilo. Ali, prošlo je vreme u kome se pletu kablovi za 200 evra. Drugo, mi već objektivno imamo problem sa radnom snagom, u nekim delatnostima već nedostaje i sve više ćemo morati da je uvozimo. Poseban su problem visokoobrazovani kadrovi. Mi u fabrici za proizvodnju peleta, Point u Boljevcu, na 170 kilometara od Beograda, ne možemo da nađemo inženjere ni sa platom od 1.500 evra. Oni svi čekaju da se Evropa oporavi, kad Nemačka ili Austrija otvore granice, hvataće prvi autobus. Naša provincija je već opustošena, odlaze inženjeri, mladi ljudi sa završenim fakultetima idu u velike gradove ili u inostranstvo.

* Kako vidite budućnost srpske privrede?

– Nisam veliki optimista. Dok se ne promeni odnos između privrede i vlasti, dok nema strategije, dok ne počnemo da se dogovaramo sa državom, neće biti napretka. A sadašnja situacija to pitanje stavlja u prvi plan. Moramo da znamo šta je naša stategija posle pandemije, u narednih deset godina, da znamo šta razvijamo, školstvo, zdravstvo, šta u privredi, koje oblike energije, koliko smo energetski zavisni, kako podići poljoprivredu na viši nivo, kakva nam je budućnost… A alternative ima, na primer mi u Pointu znamo da bar 50 odsto potreba energije možemo da pokrijemo iz domaćih izvora, ali na tome niko ne radi.

* Da li su drugi obnovljivi izvori zanemareni u korist malih hidroelektrana koje su i ekološki problematične?

– I bez malih elektrana mi imamo prostora, recimo iz biomase možemo da grejemo celu Srbiju. Ali ne iz postojeće, moramo da gajimo novu vrstu biljaka sa brzim rastom, za koju imamo prostora, kažu da je oko milion hektara zemljišta neobrađeno. Time se niko ne bavi, ne organizuje. Predsednik ide i dovodi velike investitore, ali ostalim pitanjima niko se ne bavi. Prethodne ministre privrede kao da nismo ni imali. Ali, nadajmo se da će nova ministarka nešto da uradi.

Pohvala za NBS

– U ovoj krizi Narodna banka je obavila veliki posao, učinila je pravu stvar. Ona je smanjila referentnu kamatnu stopu na jedan odsto, što je nama omogućilo kredite sa kamatom od dva odsto. U Bugarskoj i Rumuniji nemate kredit ispod četiri odsto, imamo bolju situaciju nego u Mađarskoj, što je velika pohvala za centralnu banku. Drugo, dobro su odradili sa odlaganjem kredita, moratorijumom, to je za privredu bila najjača mera. Bilo bi dobro da smo uspeli i malu privredu da edukujemo da se zadužuju, sada 80 odsto njih finansira investicije iz akumulacije iako imaju uslova da se zaduže. Velika je šteta i to što ne radi finansijsko tržište, u ovoj krizi ljudi kupuju nekretnine koje posle ne mogu da izdaju, na veštački način su se podigle cene stanova, a moglo je preko tržišta kapitala sve da se investira u privredu.

Po treći put

Po treći put Zoran Drakulić izabran je za predsednika Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“. Sam kaže da to nije uobičajeno, ali da su dobro radili, prevazišli period u kome su se članovi sastajali dva puta godišnje na Skupštini i ponekad u restoranu. „To je više od 60 ljudi koji su različiti, ima i suprotstavljenih interesa, ali nekako smo uspeli da ih ‘vratimo’ u klub. Sada je to postalo stvarno mesto okupljanja, druženja, razmene informacija, pomaganja jednih drugima, stvaranje spoljnih kontakata i spajanja sa našim članovima. To se dopalo članovima, pa iako nisam imao želju da to ponovo radim, nije ni lako, izglasali su me jednoglasno, i prihvatio sam“, kaže Zoran Drakulić.