100 godina do standarda EU

Do nivoa na kom su zemlje G7 Srbiji će trebati 100 godina, nadaju se stručnjaci Evropske banke za obnovu i razvoj. Zapadni Balkan će do evropskog kvaliteta života dospeti za 50, 60 godina, veruju u britanskom Komitetu za spoljne poslove. U najboljem slučaju, do EU standarda možemo za 40 godina, sada optimistički kalkulišu opet u Svetskoj banci.

Može to i brže – za 25 godina, uveren je Aleksandar Vlahović. Čija će procena biti tačnija, da li dva veka iz najsumornijeg scenarija svetskih stručnjaka ili dve decenije iz najlepših projekcija domaćih?

Ako pogledamo rezultate svih vlada iz poslednje decenije, ispada da niko od nas neće za svoga života dočekati „nemački standard“, a kako stvari stoje, neće ni sledeća generacija. Možda kad unuci odu u penziju.

S druge strane, ako odjednom krenemo da se razvijamo brzinom koju smo imali pre krize 2008, te taj tempo zadržimo sledećih XY decenija, bez posustajanja, bez rata i bez krize, eto nama evropskog života dok si reko „50 godina od demokratskih promena u Srbiji“. Šta nam treba za jednu tako ružičastu budućnost?

Prema rečima onih koji su to računali, dovoljan bi bio privredni rast od pet odsto godišnje. Jedini problem je što smo mi taj rast poslednji put imali 2008, a sada ulazimo u 2020. Kao to verovatno pogađate, ni u 2020. nećemo imati tih magičnih, a opet ne tako ambicioznih pet odsto, kao što nećemo imati ni ove 2019, a ni one sledeće 2021. godine.

Što se onda Srbiji, mladoj demokratiji u razvoju, BDP ne diže iznad 3, 4 odsto?

Ako je verovati Dušanu Vujoviću, čoveku koji bi o tome trebalo ponešto da zna, problem je u sledećem: „Prvo, evropski i globalni kontekst. Drugo, status ključnih institucionalnih i strukturnih reformi. Treće, raspoloživost i kvalitet infrastrukture. Četvrto, kvalitet ljudskog kapitala i inovacija. I peto, kvalitet upravljanja u državi, u javnom, ali i u privatnom sektoru“.

Pogledajmo svih pet stavki.

Prvo, evropski i globalni kontekst. Emanuel Makron nam je svima u regionu pokazao šta misli o našim željama da se uskoro priključimo EU tako što je na pitanje da li mogu da otpočnu pregovore o priključenju, Albaniji i Makedoniji zalupio vrata. U stvari, kako se ono zove, da – Severnoj Makedoniji.

Globalni kontekst nije ništa bolji. Privredno usporavanje Kine, carinski rat sa SAD, opšte širenje protekcionizma i shodno tome stagnantna ekonomija najvećeg trgovinskog partnera Srbije, EU, nikako ne nude nadu da bi privredna zbivanja u našoj zemlji mogla da krenu nabolje. Naprotiv, spoljni faktori će, kako stvari sada stoje, većinski delovati nepovoljno.

Sada, institucionalne i strukturne reforme. Vladavina prava. Nezavisnost institucija. Poštovanje zakonitosti. Lak, jeftin i brz pristup pravdi i za ljude i za firme. Jednostavna birokratija. Efikasna Poreska uprava. Privatizovana ili korporatizovana javna preduzeća – EPS, Srbijagas itd, fleksibilno radno zakonodavstvo uz poštovanje prava zaposlenih i jaku socijalnu podršku, transparentne javne nabavke sa snažnim nezavisnim nadzorom, funkcionalna Skupština, slobodni mediji, jak javni servis… Kako stojimo za sada?

Onda infrastruktura. Putevi se grade, Koridor 10 završen, železnica se obnavlja. Digitalna mreža na mestu. Energetska ulaganja u zaostatku.

LJudski kapital i inovacije. Na Globalnom indeksu inovacija Srbija je na 57. mestu – pala dve pozicije, iza Bugarske, Hrvatske i Crne Gore, malo ispred Makedonije, a bolja od Bosne i Albanije. Još bitnije, ljudski kapital, kakav god da je, sve je gori. Svake godine 50.000 ljudi ode iz Srbije, negde gde neće morati da čekaju 185 godina na evropski standard, a među njima je natprosečan broj fakultetski obrazovanih. Dakle, najviše gubimo one koji mogu da daju najviše.

I peto, kvalitet upravljanja u državi. Treba li podsetiti da je jedan ministar plagirao doktorat, drugi završio fakultet u Sava centru, jedan najviši funkcioner bio šofer, drugi keramičar, treći pekao prasiće, opštine vode autolimari, a državnim firmama se rukovodi po modelu Telekom/Kopernikus/Zvezda/Partizan/Srpska banka/Krušik/Jat/Beograd na vodi/Dopiši sam.

Ko će onda biti u pravu? Dve decenije ili dva veka? Daleko je Evropa, ali šta to nas briga, mi rastemo „brže nego Nemačka“.