900 evra je novih 500 evra

Onog jednog mamca, zakačenog za nekakvu pokretnu napravu koja ide ukrug trasom kojom vodi trka, uvek za par koraka brži od najbržeg psa. Taj mamac o kom mašta svaki pas, tako ukusan, tako željen i tako prokleto nedostižan, on je srce trke. Zbog njega kučići besomučno jurcaju, u njega gledaju, njemu se nadaju i u njega veruju.

Taj lažni pseći mamac, koji hipnotisane hrtove stalno vodi po istom krugu, s pogledom koji ne luta ni levo ni desno, to je za nas ljude plata od 500 evra. Već godinama padamo na isti trik, suviše slabi da se odupremo nadi da je mamac stvaran, da je ukusan i da je dostižan.

Sledeće godine plata će biti 500 evra. U decembru će plata biti 500 evra. Naredne godine prosečna plata će dostići 500 evra. U septembru će preći 500 evra.

Izmara to stalno nadanje čoveka, kao što glupavo galopiranje izmara psa. Ali mi i dalje trčimo.

Sada smo međutim dotrčali. Plata je posle četiri godine obećavanja da „samo što nije“, dostigla 500 evra. Odnosno još nije, ali sada stvarno – samo što nije. I taman kad smo pomislili da je to to, da smo završili trku i da možemo malo da odmorimo, mamac se pomerio.

„Plata će do kraja 2025. biti 900 evra“, obećao nam je ove subote predsednik Aleksandar Vučić. Obećao i ponovo pokrenuo jurnjavu. Opet ne gledamo ni levo ni desno, opet smo gladni, opet fokusirani i opet verujemo.

Jer, zar ne bi bilo divno da imamo 900 evra?

Čovek je biće koje nečemu mora da se nada. Nada se srcem, a misli se glavom. Kad ne bi bilo nade, ostao bi samo hladan racio. A sa njim se teško dobijaju izbori u zemlji u kojoj polovina – donja polovina, baš ona polovina koja te na umornim leđima nosi na Andrićev venac, zarađuje ne 500 nego ne zarađuje ni 300 evra. U 2017. donjih 50 odsto građana ove naše zemlje mesečno nije imalo više od 28.272 dinara prihoda. Donjih 30 odsto je imalo manje od 20.000. Od te 2017. do danas plate su porasle 17 odsto. Drugačije rečeno, i dalje je svaki drugi čovek u Srbiji ispod 300 evra. A vi mu obećavate 900.

Da li će takav čovek smoći snage i imati volje da razmisli o tome? Da li će ikada pogledati brojke. Da li će reći – pa to je nemoguće.

Jer – to je nemoguće. Hajmo reći da je plata danas 500 evra. Da bi do kraja 2025. stigla na 900 morala bi da šest godina zaredom raste više od 10 odsto godišnje. Odakle? Evo optimistički, ako plate budu pratile privredu, a privreda bude rasla četiri odsto godišnje i još ako bude dva odsto inflacije, a kurs se ni za pedalj ne pomeri, to je plata od 700 evra. Čak i da se snažno poveća produktivnost, pa uz to da nedostatak radnika zbog odlaska svih mladih na Zapad natera firme da plate dižu iznad te iste povećane produktivnosti, 900 evra bi bio spektakularan rezultat. To je rast plata skoro duplo više od očekivanog rasta BDP-a.

Da. Možda nije nemoguće. Možda BDP bude veći. Možda produktivnost stvarno eksplodira. Možda i najbolji ostanu u Srbiji. Možda država postane efikasna. Možda nestane korupcije. Možda se oporavi EU. Srbija postane izvoznik, ekonomija znanja, inovator. Možda. Da, bilo bi to spektakularno.

Nadajmo se.