Ako nam je tako dobro, zašto nam je tako loše?

Kolektivni prelazak redakcije NIN-a u Junajted grupu, a iz vlasništva Jelene Drakulić, direktorke Ringiera, koja je ovaj legendarni list sa tradicijom dugom skoro 90 godina dobila na poklon od svojih švajcarskih poslodavaca (tako je rečeno), onako kako se dobija recimo godišnji bonus za prvo mesto na Gemijusu ili nekakva čestitka sa flašom vina za Novu godinu, glavna je, da ne kažemo i jedina tema u novinarskim krugovima ove nedelje. Pa ipak, ekonomski gledano, to nije tako zanimljiva transakcija, sem što je neko (ili Neko) izgubio puno novca plaćenog za taj poklon koji se, eto, pokvario već u garantnom roku, pa će sad popravka, ako i bude moguća, biti još skuplja.

Ali pošto je ovo ekonomska kolumna, onda o tome toliko, a u nastavku o nečemu drugom. Nečemu važnijem mnoštvu građana ove zemlje, nečemu životnijem i direktnijem – dakle o našim novčanicima.

Prema zvaničnim statističkim podacima, ti novčanici su sad već podebeli. Samo u prvih deset meseci prošle godine prosečne plate u Srbiji porasle su 15 odsto i stigle do 86.738 dinara ili nekih 740 evra. Stopa nezaposlenosti je devet odsto, među najnižim u doglednom sećanju, smanjena sa 12,8 odsto pre tri godine. Dakle, sve je manje ljudi bez posla, a zarade su sve veće. U Beogradu je prosečna neto plata već stigla do 110.000 dinara, na Vračaru čak 150.000, na Starom gradu još i više od toga.

Kad se ovako pogleda, šta nam fali?

Pa, možda nam ne fali ništa, ali ako je tako, zašto je onda u Srbiji simbol luksuza i dalje toalet papir („Zewa – i gosti će znati da vam dobro ide“).

Zašto sa željom gledamo u konzervu italijanske tunjevine, koju bismo bezmalo prijateljima mogli nositi na poklon onako kako neki srećniji jedni drugima nose NIN d.o.o.?

Zašto na nutelu lepe zujalice?

Zašto čak i kafa na rafu stoji u zakatančenim kutijama kao otužna parodija svakog statističkog podatka koji nam svakodnevno aranžiraju da nam pokažu kako nam je dobro?

Ako nam je tako dobro, zašto nam je tako loše?

Nije zato što statistički podaci nisu tačni (mi, jelte, u potpunosti verujemo našoj statistici), već ih pogrešno čitamo, selektivno gledamo, dobijamo na kašičicu kao musli u kom su ostavljeni komadići čokolade, a grozne pahuljice ko šiša.

Uzmimo rast prosečne plate na primer. Pre godinu dana prosečna plata je bila 640 evra, a sada 740. Pa to je celih 100 evra više! Dvoje radnika u kući – to je 200 evra više svakog meseca.

Zašto onda to ne osetimo?

Pa zato što je inflacija pojela najveći deo toga. Umesto rasta plate od 15 odsto, u oktobru smo imali realan rast od šest odsto. A ako pogledamo svih deset meseci 2023. za koje su do sada objavljeni podaci, rast plata je bio samo 1,4 odsto realno. Teško da će nam to otključati one kutije grand kafe.

Ili pogledajmo samu prosečnu platu kao takvu. Ona jeste 740 evra, ali prosek je izlizana metafora o sarmi.

Gde je meso, a gde kupus bolje pokazuje medijalna plata – to je cifra koja deli radnike na dve jednake polovine: jedne koji primaju manje od toga, a druge koji primaju više. Ta cifra iznosi 67.124 dinara.

To znači da polovina Srbije zarađuje manje od 570 evra mesečno. A 570 evra je mnogo manje od 740, koliko iznosi prosečna plata.

To je, što je još poraznije, i mnogo više od 320 evra koliko je prosečna penzija u ovoj zemlji u kojoj ima 1,4 miliona penzionera.

Svim tim ljudima namenjene su zujalice u supermarketima i čežnjivi pogledi na Rio mare konzerve.

Naravno, ima i drugih zemalja sa niskim prihodima, kao i zemalja u kojima puno ljudi ima puno, a puno ljudi malo, ali Srbija je uspela da u sebi spoji i jedno i drugo.

Na nivou EU i čitavog našeg regiona, mi smo jedna od zemalja sa najnižim platama, a ujedno i jedna od zemalja sa najvećom nejednakošću i to nas dovodi do toga da mnogi jednostavno ne mogu da poveruju prosečnim brojkama kada ih čuju.

Naša medijalna plata je samo 77 odsto naše prosečne plate.

U Hrvatskoj je medijalna 90 odsto proseka, kao u Finskoj, a tamo je prosek inače 1.139 evra (u Hrvatskoj, ne Finskoj).

U Mađarskoj je medijana 82 odsto proseka – i dalje puno više nego kod nas.

To znači da je za razliku od tih zemalja, razlika u platama naše „donje polovine“ radnika i naše „gornje polovine“ radnika mnogo veća.

Ako se već po svim mogućim osnovama delimo na dve Srbije, možda nije loše da se podelimo i po ovoj, pa da malo razmislimo o tome.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.