Are We Doing Business

A ako ste prošle godine živeli u podrumu bez struje i novina, možda ste čak i uspeli da propustite vest da je Srbija tada na Duing biznis listi napredovala četiri mesta.

Razlika u izveštavanju medija i ponašanju političara u ova dva slučaja ne može biti veća. Setićemo se lako da je prošle godine Zorana Mihajlović prevrtala očima kad je premijerka na velikoj svečanosti pohvalila NALED zbog skoka na listi, a ne Vladu i njeno ministarstvo. Setićemo se nebrojenih kamera, naslova, obraćanja predsednika Vučića i svih ministara, analitičara, novinara i komentatora redom. Setićemo se i odluke da formiramo radnu grupu za dalji napredak na Duing biznis listi (!). Setićemo se i debatnih emisija o važnosti ovog spiska i setićemo se jedne opšte euforije koja je nedelju dana njihala Srbiju.

A onda ćemo se setiti ove nedelje, kad je vest o padu na Duing biznisu objavljena u četrdeset i nekom minutu Dnevnika. I da nije zavredela naslovne strane. I da niko nije prevrtao očima, otimajući se da mu se pripiše krivica za neuspeh, i da Vučić nije držao govore i da nije bilo debatnih emisija. I tako dalje.

U novinarstvu danas vlada grozna maksima da je samo loša vest – dobra vest. Ali u Srbiji, vidite, vlada suprotna maksima: samo je dobra vest – dobra vest. Rast za četiri mesta mnogo je važniji od pada za pet mesta.

Mogli bismo se sad setiti i u kakvim je to društvima dvadesetog veka ova maksima današnjeg srpskog nenovinarstva isključivo važila, ali da ne započinjemo nedelju tako crno.

Zato druga tema. Zašto je Srbija pala na Duing biznis listi?

U ovom izdanju Biznisa, nalazi se vrlo poučan intervju sa Nikom Gilaurijem, bivšim premijerom Gruzije, za koga možda i niste čuli. Gilauri je odgovoran za dramatičan uspon svoje zemlje na Duing biznis listi i na jednom mestu u intervjuu, naizgled kontraintuitivno, kaže: „Kada je Gruzija prvi put skočila sa 112. na 37. mesto na Duing biznis listi, nismo ni znali da takav izveštaj uopšte postoji. Mi smo sprovodili reforme i samo dobili poziv od Svetske banke uz čestitke što smo skočili toliko“.

U toj rečenici je odgonetka kako njihovog uspeha tako i našeg neuspeha. Dok su Gruzini želeli da unaprede svoju državu, mi želimo da se popnemo na nekakvoj listi. Šačkim rečnikom, mi učimo za ocenu, a ne za znanje.

Radna grupa za napredak na DB spisku je najjasniji dokaz takvog razmišljanja. To je telo zvanično formirano da naše reforme našteluje tako da se dobro pokažemo na nekakvom testu Svetske banke. Kakvo će stanje biti u stvarnosti nama nije važno, bitno je samo kako to deluje drugima.

Pozadina je u tome što srpska vlast uopšte ne veruje u vrednost reformi koje treba da sprovede. Umesto da državu menjamo onako kako smatramo da će najbolje pogodovati našim građanima i našoj privredi, mi je menjamo onako kako nam je neko rekao. Reforme sprovodimo jer nam ih traži EU, kad nam ih traži EU i kako ih traži EU. Šta se ne traži to ni ne radimo. Zato i imamo sjajne strategije koje ne sprovodimo, zakone koje kršimo i nezavisne institucije koje sabotiramo. Jer nam je važno da smo ispunili evropsku formu, a za suštinu nas baš briga. To ionako radimo samo zbog njih.

Baš kao što deci treba neko stariji da im kaže šta smeju, a šta ne, tako i naše vođe uvek traže nekog da im kaže šta da rade. Našu vlast hronično prati beg od odgovornosti. Kako kaže jedna poznata novinarka, mi se ponašamo kao maloletna nacija.

Zato smo pali i na toj Duing biznis listi. Što je još i najmanje važno.