Babić, korupcija 200km/h

Uzmimo za primer slučaj Zorana Babića, direktora javnog preduzeća Koridori Srbije, čiji se službeni auto, škoda superb, pre nekoliko dana ogromnom brzinom zakucao u automobil na naplatnoj rampi i ubio Staniku Gligorijević, ženu koja je sedela na zadnjem sedištu opela kroz koji je Babićev auto proleteo.

Kako je ustanovljeno posle sudara, Babić nije bio u svom službenom autu, već u vozilu firme Trejs koju su Koridori angažovali na izgradnji autoputa, a koja je taj auto, ispostaviće se, poklonila ovom javnom preduzeću. To je korupcija, „tip – očigledna“ kako je neko napisao na tviteru, ali, kako će se takođe ispostaviti, sasvim uobičajena praksa u Srbiji.

Upravo zbog te rasprostranjenosti, mnogi su našli da u ovome nema ničeg lošeg, jer se to tako „prosto radi“: Firma koja dobije tender javnog preduzeća, tom javnom preduzeću kupi auto „da bi stručnjaci javnog preduzeća imali čime da obilaze radove i nadziru rad firme koja je dobila tender“.

Deluje li to vama normalno? Ako deluje, a nekima izgleda deluje, razmislite o sledećem scenariju: Učenik na početku školske godine kupi „mon blan“ penkalo učiteljici da bi ona imala čime da mu upiše ocenu u dnevnik. Da li je i to normalno ili je to sad ipak mito?

U oba slučaja onaj čiji rad treba da bude ocenjen, (izvođač radova, odnosno učenik) daje poklon onome ko treba da mu da tu ocenu (javnom preduzeću, odnosno učiteljici). Zbog čega onda u prvom slučaju ne primećujemo problem „jer se to tako svugde radi“, dok u drugom primeru korupciju vidimo i zatvorenih očiju? To što je nešto uobičajeno ne znači i da je ispravno.

A kod nas jeste uobičajeno. Setimo se da je, pošto je Danas objavio pod kojim uslovima rade zaposleni u Juri, otkriveno i to da je i ova fabrika inspekciji rada takođe kupila automobil da bi inspektori imali čime da se dovezu u fabriku i prekontrolišu njeno postupanje prema radnicima. Ne treba da se podsećamo kako su ti izveštaji inspekcije izgledali.

Ako se pitate zašto nam novi putevi imaju pukotine i na svakih par godina navlačimo novi asfalt, ova „praksa“ je deo odgovora.

Ali hajde da ipak probamo da opravdamo ovaj slučaj. Recimo da nije korupcija. Recimo da je u tenderu jedan od uslova bila kupovina automobila za potrebe nadzora. Recimo čak i da je bilo određeno da to mora da bude škoda superb tih i tih osobina. U ovom slučaju bi svi učesnici na tenderu imali jednake uslove i kupovinom auta ne bi mogli da steknu nikakvu prednost, jer će ko god da pobedi morati da kupi baš takav auto. Ali zašto škoda superb? I zašto u njoj Zoran Babić?

Za nadzor radova na terenu kupuju se valjda praktična vozila, a ne limuzine koje Škoda reklamira sloganom „putujte sa stilom, Superb, naš najluksuzniji model“. A autom za nadzor vozi se nadzorni organ za potrebe nadzora, a ne generalni direktor sa šoferom za potrebe proletanja kroz naplatnu rampu. Dakle, čak i da Trejs nije korumpirao Babića, jasno je da je Babić korumpiran čovek.

Otuda ne iznenađuje nadmenost sitnih moćnika poput njega koji kroz mandat idu s mantrom „ja sam bitan, za mene zakon ne važi“. Pa vozaču kažu da požuri, pa jure 150 na sat, pa jure 180 na sat, pa uključe rotaciju, pa im otvaraju rampe, pa im daju pratnju, pa sve to da bi osetili da im se konačno digao ego. Jer drugačije izgleda ne može. Pa onda ubiju Staniku Gligorijević, pa kažu ja sam bio samo saputnik. Jer nisu moćnici. Jer su sitni.