Bitkoin, zlato ili blato

Libertarijanski san: „Decentralizovana“ valuta koju ne kontroliše nijedna država; na koju nijedna centralna banka ne može da utiče; koju je zahvaljujući „blokčejn“ tehnologiji nemoguće falsifikovati i koja nudi anonimnost kakvu poznaje samo keš.

Valuta čija je ukupna količina unapred fiksirana pa joj je rast vrednosti usađen u DNK.

I to još valuta koju je moguće dobiti besplatno, ali po zasluzi, jer bitkoini nastaju tako što vaš kompjuter reši komplikovani matematički zadatak iza kojeg se „krije“ jedan od ovih magičnih novčića.

To što je čitav sistem osmislio misteriozni matematički genije poznat kao Satoši Nakamoto, koji možda postoji, a možda i ne postoji i što se ceo finansijski establišment obrušio na čitavu bitkoin-maniju kombinacijom podsmeha i represivnih pretnji, moglo je samo da ubrza moju tadašnju odluku da kupim XFX ATI RADEON HD 5870 grafičku karticu za nekih 200 evra (maksimum koji sam od skromne novinarske plate mogao sebi da oprostim) i priključim se drugoj velikoj zlatnoj groznici, nekih 150 godina nakon one originalne, kalifornijske.

Ipak, kao što se da pretpostaviti iz činjenice da danas pišem ovaj tekst umesto da na nekom tropskom ostrvu vežbam skokove u vodu, sudbina nije htela da se obogatim rudareći bitkoine.

Ispostavilo se, naime, da moja moćna grafička karta ne odgovara mojoj dosta nesposobnoj matičnoj ploči, pa sam uz pomoć najgore „cost-benefit“ analize u istoriji biznisa zaključio da je bolje da prodam grafičku sa 20 evra gubitka i zaboravim na sve, nego da zarad svoje igrarije menjam čitav kompjuter.

Ta greška koštala me je nekih 700.000 dolara.

Toliko bih, žalosno je, danas imao da sam propalu investiciju u pogrešan hardver pretvorio u novotariju zvanu kriptovaluta, po tadašnjem kursu od 10 dolara za novčić, umesto što sam „zaboravio na sve“.

Bitkoin je, ispostavilo se, postao prilično velika stvar.

S kursom od 40.000 dolara za jedan bitkoin, s međunarodnim bankama koje spekulišu ovom valutom, s nuklearnim naučnicima hapšenim jer su ruski državni superkompjuter upregli da za njih rudari bitkoin, sa novinskim izveštajima o ljudima koji idu u zemlje s jeftinom strujom da u njima instaliraju čitava skladišta puna računara za traženje bitkoina, pa čak i sa poslednjim pričama koje krive upravo bitkoin za to što je u Pakistanu pao napon struje za 200 miliona ljudi i što je 500 miliona Evropljana zamalo ostalo bez svetla, nema nikakve sumnje da je bitkoin nešto veliko.

A opet, to nešto veliko i dalje uporno ostaje – ništa.

Ma koliko neverovatna cena od 40.000 dolara delovala zavodljivo, bitkoin entuzijasti su već jednom, pre tačno dve godine, sve to već doživeli, kada je ova valuta prvi put u meteorskom usponu za samo par nedelja dostigla 20.000 dolara, da bi se onda jednako naglo i jednako neobjašnjivo survala nazad, ostavljajući mnoge sa velikom i nimalo virtuelnom rupom u džepu.

Osnovni problem bitkoina, uzrok njegove karakteristične nestabilnosti – ogromnih skokova i jednako spektakularnih padova – jeste to što niko ne zna za šta je on koristan.

Ma kako uzbudljivo delovala čitava priča o novcu koji je van kontrole vlade, koji nudi anonimnost transakcija i koji je navodno nemoguće falsifikovati, činjenica je da prosečnoj osobi ništa od toga nije potrebno.

Tačnije, bitkoin – sem u uskom krugu slučajeva – ne nudi ništa što već ne možete da dobijete sa svojom valutom, a da vam je potrebno.

Za anonimnost je većini dovoljan keš, rizik od falsifikata je dovoljno mali da je zanemarljiv, a kontrola države i nezavisnost od monetarnih vlasti su priče koje su ljudima eventualno intelektualno zanimljive, ali nikog neće naterati da u praksi krene da koristi neku virtuelnu valutu.

Zato je bitkoin ostao novac ponajviše upotrebljavan za nezakonite transakcije – otkup podataka od hakera, prodaju droge i tome slično – gde su anonimnost i elektronski transfer novca bitniji od svega.

Zašto onda raste cena bitkoinu?

Zato što svi kupuju bitkoine nadajući se da će im cena skočiti i da će zaraditi.

Kako raste tražnja tako raste cena i očekivanje se ispunjava.

Onda kad tražnja nestane, a to će se desiti kad svi koji su upravo sad čuli za bitkoin pokupuju virtuelne novčiće videvši koliki je rast cene u poslednjim danima, cena će krenuti da pada.

Jer – bitkoini nikom nisu potrebni i niko ne želi da ih zadrži. Sve što svi žele je da ih kupe, da im cena „iz nekog razloga skoči“ i da ih onda zamene za „pravi novac“.

U toj igri, koja se stalno ponavlja kako naiđe novi talas publiciteta, neko naravno mora i da izgubi.

Bitkoin neće postići stabilnost i neće uspeti da iskaže svoju „deflatornu“ prirodu u koju se svi uzdaju da im trajno podiže vrednost novčića koje poseduju, sve dok se ne bude pronašla njegova svrha kao valute.

Dok dovoljno veliki broj ljudi ne bude hteo da drži i koristi bitkoine za ono za šta je svaka valuta namenjena – za kupovinu roba i usluga.

Droga, oružje, ucene i ostale oblasti kriminalne ekonomije nisu dovoljni da bi se takva stabilnost postigla.

Glavni problem bitkoina je zato njegova praznina.

Bitkoin nije zlato našeg doba. Pre je blato.