Brnabić na trampolini

Jer šta čovek drugo da radi u vreme tako opasno da ga ne pamte ni naše „bake i deke“, nego da obiđe neki putni pravac da vidi „kako napreduju radovi“ i tako pokaže da u Srbiji „postoji sutra“.

Sutra, koje doduše gradi turska građevinska firma, ali šta sad.

Ana Brnabić naravno može da ovih dana obilazi puteve, upravo zato što razlog koji navodi kao motiv za svoj poduhvat ne postoji. Zato što ova „teška vremena“, ma koliko zaista bila ozbiljna (a jako su ozbiljna), nisu ni blizu onome što su doživele naše bake i deke, onome što su doživeli naši očevi i majke i onome što smo doživeli svi mi, to jest bar mi, koji nismo rođeni u ovom veku.

Ma šta neko od nas možda mislio o premijerki, ipak nema sumnje da i ona zna da se Drugi svetski rat odigrao pre manje od 100 godina, da je čula za variolu veru, za raspad Jugoslavije, za sankcije nad Srbijom i bombardovanje ove zemlje, koju bar formalno ona vodi.

I tada je u Vladi Srbije sedeo njen šef, danas predsednik Srbije, a tada ministar informisanja Aleksandar Vučić.

Bilo je to kudikamo teže vreme nego ovo danas.

I ekonomski je to bilo neuporedivo gore, pošto nas je politika SPS-SRS osovine koštala od 30 do 100 milijardi dolara samo u ta tri meseca bombardovanja.

Šteta od par milijardi evra koju danas trpimo nije ama baš ništa u odnosu na to šta nam se tada desilo.

Sankcije devedesetih da ne pominjemo.

Moguće je da je premijerka u oratorskom zanosu zaboravila na sve ovo, moguće je i da ona lično te devedesete i to bombardovanje nije tako tragično doživela kao većina građana njene zemlje, ali je ipak najverovatnije da je sasvim svesno odlučila da pandemiju kovida 19 proglasi najtragičnijim događajem u poslednjih 100 godina.

Kako drugačije svoje napore proglasiti herojskim, kako svoje neuspehe opravdati džinovskom težinom izazova?

Ne, ovo nije najgore vreme.

Ne, ovo nije najveća opasnost.

Ne, pred njima nisu najteži izbori. Drama o kojoj oni govore ne postoji.

Naš problem je njihova večita nemogućnost da nađu pravu meru.

Nepredvidive smene plahovitosti i melanholije zbog kojih kao na trampolini odskaču od najsmešnijeg virusa u istoriji do najtežeg vremena u poslednjih 100 godina.

Ne umeju da odrede proporciju i ne umeju da odrede reakciju i kao da im zapravo ni do čega, sem do ličnog uspeha, nije ni stalo.

Razlika između Srbije danas i Jugoslavije 1972. godine je u tome što je država onda znala da odredi i proporciju i reakciju na problem koji je predstavljala pojava variole vere.

I što Titu nije palo na pamet da kao odgovor zdravstvenu krizu izađe na Televiziju Beograd i izjavi: „Drugarice i drugovi, jeste variola vera, ali da vam kažem, imaćemo veći društveni proizvod nego sve komunističke i kapitalističke zemlje zajedno. Zbog BDP-a ne možemo da zatvorimo kafane“.