Buldožer Zorana

Kada ju je pre par dana prekomandovao iz ministarke (sada opet) energetike u osobu sa puno slobodnog vremena, nije rekao ništa. Umesto njega govorila je ona i rekla: 1. – sve najbolje o Vučiću, 2. – sve najgore o drugima u SNS. Vučić joj je u svom trejdmark uvredljivom maniru odgovorio da je „molila Boga da ostane ministar“ i na tome se sve završilo.

Problem Zorane Mihajlović je što nikad nije bila SNS i što je to svima uvek bilo jasno. Kako je rekao Đuka, koji jeste SNS, „neka sad ide da oživljava G17 plus“.

NJene pohvale Vučiću nikad nisu dostigle ni mentalno ni fizičko divljenje, niti je ikad za sebe rekla da je magarac kao novi ministar Aleksandar Martinović na primer.

Ali, nije to glavno. Glavno je što je htela moć. Suštinsku moć, a ne formalnu. Dakle, htela je svoju volju, a svoju volju u SNS sme da ima samo jedan čovek.

Sinišu Malog, koji takođe nije SNS, zanimaju pare, a ne moć. Nju zanima moć, a pare su usput. Zato bi, za razliku od nje, Siniša Mali mogao postati premijer samo kad bi hteo, dok ona, koja to jeste htela, to nije mogla postati nikad.

Vučić, koji je sve samo ne Toma Nikolić, nikad ne bi ustupio funkciju čoveku koji sa nje može da se okrene protiv njega. Zna on dobro ko je zazidan u temelje SNS-a. Zorana je svoje buldožerstvo unela u svako ministarstvo koje je vodila. Htela je da menja stvari po svome, i ni u čemu što je bilo politički važno nije uspela.

Bila je ministarka građevine koja nije mogla da smeni ni Zorana Drobnjaka ni Zorana Babića. Bila je na čelu energetike, i nije uspela da ukloni ni Milorada Grčića ni Dušana Bajatovića. Ona je htela da ima političku snagu, ali je prosto nije imala. Ona nije SNS.

Zelenu agendu takođe je gurala sama, i opet je nije izgurala. Vučić koji uviđa da je budućnost energetike tamo gde je Zorana htela da ide, ali da je sadašnjost tamo gde su glasovi njegovih birača, ostavio ju je da se sama bori protiv sistema koji je formalno vodila, ali koji je znao da ona nad njim nema pravu moć.

Ipak, da je bilo dovoljno vremena, Zorana bi ovaj jedan i najvažniji projekat uspela da sprovede, uz podršku velikog novca koji energetska tranzicija podrazumeva i činjenice da predsednik Srbije sasvim dobro razume da je Zorana zapravo u pravu.

NJegova najslađa osveta Zorani Mihajlović bila bi da Dubravki Negre da pun mandat i svu političku zaleđinu da sprovede baš ono što je Zorana htela da ostavi kao svoje nasleđe.

Umesto toga, iza nje ostaje Grčićev razvaljen EPS i skupa satisfakcija da je Vučiću pokazala da je ona bila u pravu. NJeni ljudi sada konačno vode ovo preduzeće, bar dok ne poprave ono što je pokvareno.

Ostaje i njeno obećanje da nastavlja da bude u našoj politici. Međutim, Zorana, čija je politička težina poticala iz toga što je viđena kao američki čovek – jer ona nikad nije ni krila svoju otvorenu naklonost Vašingtonu, a od Ukrajine ni svoje otvoreno protivljenje Rusiji – na toj osnovi će teško izgraditi samostalan politički kapital u obimu koji bi jedini odgovarao njenom apetitu – a to je vlast.

NJena lična reputacija kompetentne i čvrste osobe koja se ne povija čak ni pred Vučićem (bar po standardima ostalih ministara) takođe joj neće biti dovoljna. Bez stranačke infrastrukture i bez Nešine fioke, zbog koje čovek koji je prisluškivan 1.572 puta, i dalje mora da trpi dečka koji od njega može da napravi Tomu („ponosan na Stefanovića…“, „To se neće desiti ni sa Stefanovićem ni sa Nedimovićem (o Zoraninim izjavama“), Mihajlović je osuđena ili na ponižavajući prelet ili na borbu za beskorisnih par procenata glasova.

NJena jedina šansa je da kao i ostatak opozicije čeka da Vučić potpiše Kosovo i da na eventualnom talasu njegove potonje nepotrebnosti Americi, Evropskoj uniji i Rusiji, pokuša da preuzme primat. Bolje od toga bi joj bilo da uradi ono što je Tadić nameravao i stvarno ode u „neki drugi film“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.