Cena istine

U novinarstvo koje sumnja, koje preispituje, koje pita i tumači. U novinarstvo koje će svakog da sasluša, ali nikog da posluša. U novinarstvo koje stoji uspravno i gleda pravo, koje ne prima bakšiš i koje ne tapšu po ramenu. Koje nema ni ular ni pojilo. Koje je samo krivo za svoje greške i zaslužno za svoje uspehe. Jedno odraslo novinarstvo ljudi koji pišu ono što misle za ljude koji misle dok čitaju to što piše.

Klub čitalaca je naš prvi mali pokušaj da to novinarstvo učinimo i nadalje mogućim. U pitanju je jednostavna stvar: pretplata na PDF izdanje Danasa po ceni od 990 dinara mesečno, uz koju članovi Kluba (www.klub.danas.rs) dobijaju popuste kod naših partnera. To je, dakle, koncept po kom čitaoci podržavaju novine čiji rad smatraju bitnim. Koncept važan za dva pitanja od kojih zavisi budućnost novinarstva: koji je preduslov za postojanje nezavisnih medija i kako ga ispuniti danas kad su pametni telefoni „industriju vesti“ izvrnuli naglavačke.

Nezavisno novinarstvo znači da je novinar slobodan da piše ono u šta veruje, a ne ono u šta su mu rekli da veruje. Novinar je slobodan tako da piše sve dok ne zavisi od nekog ko bi ga u tome sprečio. To deluje očigledno, ali ponekad ljudi misle da su novinari mitska bića sposobna da savlađuju pritiske uprkos svim zakonima fizike i logike. A novinari, baš kao i drugi ljudi, ne mogu da savladaju ni kupovinu doručka, ako nemaju novca. Ne možete otići u pekaru i reći „ja sam nezavisni novinar, dajte mi burek“. Kako savladati taj pritisak bez 120 dinara u džepu? Neizbežna stvarnost je da je za novinarstvo, kao i za svaku drugu privrednu delatnost, potreban novac (za plate, režije, opremu…). A za nezavisno novinarstvo je potreban novac iz izvora koji nemaju interes da dotok tog novca uslovljavaju ovakvim ili onakvim pisanjem.

Mediji imaju samo tri moguća izvora finansiranja: oglašivače, političke i parapolitičke strukture i čitaoce. Oglašivači su neutralan izvor samo ako su dovoljno mnogobrojni ili je njihov udeo u prihodima medija dovoljno mali da gubitak jednog ili više njih ne bi mogao da im poremeti poslovanje. To u Srbiji u kojoj postoji mali broj velikih preduzeća nije slučaj. Još manje jer su ta preduzeća često u državnom vlasništvu ili povezana sa vladajućim krugovima.

O političkom finansiranju ne treba ni trošiti reči, što nam na kraju ostavlja čitaoce. Čitaoci su ti koji moraju da plate ako hoće novinarstvo koje je u njihovom interesu. To je prosto istina. Ako neće, prave novine će se ugasiti i ostaće samo propaganda. Besplatni ručak stvarno ne postoji.

Time stižemo do drugog ključnog pitanja.

U prethodnim godinama, mediji su svoja izdanja besplatno objavljivali na internetu, jer je prodaja štampanih primeraka bila dovoljna da pokrije sve izdavačke troškove. Time su novine napravile medveđu uslugu i sebi i čitaocima, stvorivši iluziju besplatnosti internet sadržaja. U međuvremenu je munjevit proboj pametnih telefona doveo do toga da štampani tiraži već godinama padaju, dok onlajn čitanost raste. Pošto novine zarađuju samo od štampe (onlajn oglasi su tek mali segment), to znači da su prihodi medija sve manji, a troškovi isti, pa i veći, jer novinske kuće angažuju dodatne ljude i tehniku za svoje onlajn kanale od kojih imaju samo gubitke. Ako ovaj tekst čitate na internetu, to znači da je neko ko je novine kupio na kiosku, platio umesto vas, kako biste vi mogli da ovaj tekst dobijete besplatno.

Mi mediji se sada takmičimo ko će se poslednji udaviti.

Jedini izlaz je da budemo dovoljno hrabri da vas, čitaoce, zamolimo da počnete da finansirate tekstove koje čitate i da vi zaključite da je apstraktna potreba za novinama koje objavljuju istinu dovoljna da se oduprete porivu da prosto odete negde gde je besplatno.

Nije preterano reći da će u narednim godinama od tog balansa zavisiti sloboda svih nas. I to ne novinarska sloboda, nego građanska.

Da li je 35 dinara dnevno previsoka cena istine?