Čileanske lekcije

Kolumna Reč tajkuna poslužila je kao povod, a među sagovornicima, predodređen da po funkciji predsednika kluba Privrednik glumi člana tog esnafa pozvan je Zoran Drakulić.

Ni po čemu se nije uklopio u koncepciju. U starom džemperu, bez obezbeđenja, sedeći pre početka panela u krajnjem uglu zadnjeg reda sedišta, Drakulić nikako nije zračio željenim tajkunizmom. Govorio je nenabusito i razložno, u državi pronašao neizbežnog pomoćnika kapitalizmu u vremenu krize, a kao ključno pitanje ekonomskih odnosa danas, postavio raspodelu dobitaka.

Ovom poslednjom tačkom je pogodio suštinu. U Americi Berni Sanders zagovara socijalizam, Elizabet Voren planira da zdravstvenu zaštitu finansira oporezivanjem milijardera, a Aleksandrija Okazio Kortez je nova politička zvezda leve orijentacije. U Britaniji radnička klasa jedva čeka Bregzit, verujući da će im ukidanje slobodnog protoka robe, ljudi i kapitala vratiti deo novca koji im je „otela“ Evropska unija. U Argentini su na vlast došli peronisti, a u Čileu, Santjago gori zbog poskupljenja karte za metro.

U svetu koji nikad nije bio bogatiji, nezadovoljstvo raste.

U Srbiji takođe raste, ali za razliku od južnoameričkih studenata koji bes iskazuju kamenicama, ovi naši se bune tabanima. Zato je Beograd miran, ali je Srbija sve praznija. Tih 50.000 mladih koji svake godine odu iz zemlje treba shvatiti kao protest protiv beznađa. Onaj ko ne vidi budućnost, ne vidi ni sadašnjost. I ide.

Pa ipak, čileanske lekcije važe i kod nas. Barem kao upozorenje, da jednom delujemo preventivno, a ne samo reaktivno.

Nejednakost je glavno naličje čileanskog čuda. U zemlji koja po glavi stanovnika proizvodi duplo više od Srbije, polovina radnika zarađuje ispod 59.000 dinara (550 dolara). Potpuno privatizovan penzijski sistem doveo je do toga da u zemlji koja je suštinski duplo bogatija nego naša, mnogi penzioneri primaju samo 200 ili 300 dolara. A cene su bliže američkim nego srpskim. S druge strane, čileanski milijarderi u svojim rukama drže bogatstvo veličine 25 odsto BDP-a, što je najveća koncentracija nacionalnog bogatstva na čitavom svetu. Iako je Čile, gledano iz daleka, jedna od najuspešnijih priča liberalizma, čak sa stopom siromaštva koja je u konstantnom padu i sada iznosi oko osam odsto, problem je u tome što su tamošnji siromašni onoliko siromašni kao da žive na dnu lestvice u nekoj od zemalja trećeg sveta, dok su njihovi bogati globalna elita. Svi sistemi su duplirani. U državnim bolnicama se čeka mesecima na pregled specijaliste, u privatnim se odmah dolazi na red. Javne škole su daleko gore od privatnih itd.

Pitanje koje Čile postavlja pred zakonodavce širom sveta je da li je ekonomski razvoj vredan ovolikih razlika. Jedan odgovor je da jeste, jer čemu male razlike među ljudima, ako će svi biti kolektivno siromašni. Drugi odgovor je da nije, jer čemu toliki ekonomski razvoj, ako će skoro sva dobit otići maloj grupi srećnika. U zbiru, moguće je da je najbolji odgovor u tempiranju politike. Na početku omogućiti ubrzani razvoj društva, dopuštajući rast socijalnih razlika, da bi po dostizanju određenog stepena ukupnog bogatstva usledila preraspodela ostvarenih dobitaka radi dostizanja jednakijeg društva. Koliko je to moguće bez socijalnih lomova viđenih u Južnoj Americi takođe je otvoreno pitanje.

Nejednakost, glavni je liberalni argument, ima i dobre strane, možda i najviše jer daje motiv onima sa nižeg društvenog položaja da teže ličnom napretku. Međutim, nejednakost u oblastima koje sprečavaju društveni napredak nikad nije dobra. Nejednakost u pristupu zdravstvu, nejednakost u pristupu obrazovanju i položaj objektivnog siromaštva, štete celom društvu koliko i pogođenom pojedincu. Da je Čile to na vreme shvatio, možda danas kamenice ne bi letele po besprekorno urednim fasadama Santjaga.