Da li će tetkice počistiti predsednika

Nečasniji je od odluke da odbije zahteve klijenata u sporovima u vezi naplate administrativnih troškova, sa kojom je po svojoj prirodi vrlo slična.

U oba slučaja – Vrhovni kasacioni sud, najviša sudska instanca u Srbiji, ona tačka na koju se svaki građanin i svaki privrednik oslanja kao na poslednju branu nezavisnosti, zakonitosti i pravičnosti zasnovane na zakonu – naglo i neobjašnjivo je promenio svoj dugogodišnji stav, ostavljajući hiljade ljudi zarobljene u pravosudnoj crnoj rupi koja ih je progutala iz čije gravitacije više ne mogu pobeći.

U oba slučaja, VKS je prvobitno bio na strani tužilaca – u jednom slučaju dužnika, u drugom slučaju tetkica. I u oba, kada su tužbe postale toliko masovne da su pretile da ozbiljno naštete budžetima banaka, odnosno države, taj Vrhovni kasacioni sud je najednom, bez da je i slovo zakona po kome odlučuje promenjeno, svoj stav okrenuo naopačke.

Kad je pravda postala skupa, u Vrhovnom sudu je došlo do nestašice.

Razlika je u socijalnom efektu. Dok su bankarski dužnici većinski situirani ljudi, radnici na minimalcu su mahom na granici socijalnog slučaja. I sad su šutnuti ispod te granice. Jer, oni se ne bore da im neko vrati administrativne troškove koje su u krajnjoj liniji bankarski dužnici svojevoljno platili, računajući u trenutku uzimanja kredita da im se zajam isplati čak i sa tim izdacima, već se bore, pa i bukvalno, a ne samo metaforički, za parče hleba: Za to da im se plati topli obrok, onako kako se plaća recimo sudijama Vrhovnog kasacionog suda.

Jer, da kratko podsetimo, zaposlenima u državnom aparatu, topli obrok se ne obračunava posebno, nego u sklopu mesečne plate. To znači da u svakoj plati, jedan deo čini topli obrok, a ostatak sama plata. Kada kao sudija Vrhovnog suda imate platu od recimo 301.735 dinara, kao na primer Dragiša Slijepčević, predsednik Građanskog odeljenja VKS koje je i donelo ovakav zaključak o minimalcu, to je sasvim u redu, jer u toj plati neki iznos, pa bio to makar i taj kusur od 1.735 dinara, može da čini topli obrok, a ostatak zarada.

Kada radnici primaju minimalac, dakle najnižu zaradu koju upravo iz socijalnih i egzistencijalnih razloga zakon dozvoljava za neki rad, onda u toj plati ima tačno nula dinara mesta za topli obrok. Ako se dopusti da je u toj – minimalnoj – plati već sadržan topli obrok, onda je ta plata za iznos tog obroka spuštena ispod socijalnog i egzistencijalnog minimuma. Dakle, ispod zakonski određene najniže vrednosti rada u Republici Srbiji. VKS je to dopustio.

Kojim je vratolomijama i zamenom teza sud došao do ovakvog zaključka koji do juče nije poznavao, najbolje je objasnio profesor prava Mario Reljanović u tekstu na portalu Peščanik koji svaki čitalac može lako da pronađe.

To je dakle prva tačka ovog slučaja, ona u kojoj vidimo da pravda može biti suviše skupa za državni džep, a integritet suviše skup za sudijski karakter.

Drugu tačku u kojoj vidimo koliko je nepravda skupa, čini ono što je zatim usledilo: Sve tetkice koje su tužile svoje škole, odnosno državu, tražeći da im se plati topli obrok, dobile su račun od 60 do 90 hiljada dinara za namirenje sudskih troškova. Jer, VKS je rekao da one nisu u pravu, a država je, jelte, imala troškove postupanja u tim sporovima.

To što su tetkice, dakle žene koje rade za 35.000 dinara, tražile da im se da novac za hranu dok su na radnom mestu – na osnovu sve postojeće sudske prakse i svih dosadašnjih tumačenja zakona, nebitno je: U trenutku kad je broj onih koje su tužile državu postao dovoljno veliki da iznos koji im se duguje postane materijalno značajan za budžet i kad je VKS jednostavno promenio svoj stav u sred svih tih procesa, one su postale gubitnička strana koja je dužna da drugoj strani koju je nepravedno izložila trošku naknadi sve izdatke.

Država je sa svoje strane rekla da joj ne pada na pamet da se odrekne ovih troškova, jer to je – budžetski prihod. Tu je još jedna bizarna razlika u odnosu na slučaj tužbi kreditnih klijenata, kojima su čak i banke, a banke nisu poznate kao institucije čija je uloga da brinu o socijalnom položaju građana, odmah posle odluke VKS ponudile da im oproste sudske troškove, ako ovi povuku tužbe. Država, čija uloga jeste da brine o socijalnom položaju najugoženijih članova ovog društva kao što su žene koje čiste podove u našim školama, rekla je da joj ne pada na pamet da se odrekne svojih budžetskih prihoda.

Tako su tetkice ostale sa dugom koji odgovara višegodišnjem toplom obroku, sa dugom koji je jednak kao njihove dve plate i sa dugom koji nikako ne mogu da izmire, sem da pre škole topli obrok potraže u narodnoj kuhinji.

Sve to je dovelo tetkice tamo gde završavaju svi koji misle išta da postignu u Srbiji: Pred vrata predsednika Vučića.

Tetkice su sa sobom ponele metle. NJima uglavnom čiste podove, ali ako ustraju, mogle bi da počiste i predsednika. Do toga, međutim, neće doći. Predsednik, koji predosećam, nije bio upoznat sa ovim slučajem, i uprkos tome što je obaveza obaveza, a prihodi prihodi, imaće razumevanja kakvog drugi u ovoj baš otužnoj priči nisu imali, i tetkicama će oprostiti dug.

Naravno, samo ako budu donele dovoljno metli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.