Daleko je Rumunija

Pune najrazličitijih, najneverovatnijih i listom, najtužnijih slika: traktorska kolona iz Hrvatske, traktorska kolona iz Hrvatske kojoj nije dozvoljen ulaz u Beograd, porodični redovi za racionisano mleko, otimačina za hleb, devalvacija plate od jutra kad je očekuješ do kraja smene kad je dobiješ, do popodneva kad u radnji shvatiš da je treći pad dinara tog dana bio brži od tebe. Točenje benzina iz kante, skidanje najki klincima na ulici, UN hrana na pijaci, Klara Šuman kao vrhunac želje svakog Srbina. I Rumuni na ćošku.

Sećate li se Rumuna? Grupice od po četvorice, petorice izmučenih ljudi, crnpurastih, izgužvanih, žilavih i gladnih, stajale su po raskrsnicama glavnih puteva, da nikom ne smetaju, a da svaki „gazda“ može lako da ih vidi iz auta u pokretu. Rumuni, i njihovi sapatnici Bugari, bili su prvi ekonomski migranti u Evropi. Zajedno sa Ruskinjama, Moldavkama i Ukrajinkama – izlomljenim ukrasima izlomljene Srbije Slobodana Miloševića.

Za sve njih mi smo bili Evropska unija.

Koliko li je bilo loše u Bukureštu 1995. da su ljudi odande stvarno potezali put prašnjavog i sankcionisanog Beograda u nadi da će kod nas naći posla za par maraka dnevno? Koliko li je njima tamo bilo teško kad im je bilo lakše da ovde spavaju po petnaestorica na jednom podu, da rade 10 sati dnevno i ne znaju šta će biti sutra? I koliko se vremena menjaju.

Možda već tada Srbija nije bila obećana zemlja za njih, možda naša beda nije bila manja od njihove, možda je nada u dobru dnevnicu bila relikt sećanja na blistavu Jugoslaviju s one strane gvozdene zavese – tek oni su dolazili, i na tim i takvim našim ulicama nalazili i posao i tih par maraka da pošalju kući. Maraka koje su ovde stizale autobusom iz Nemačke, Austrije i Švajcarske, razrađenim lancom kojim se vrednost prenosila iz Frankfurta preko Beograda do Bukurešta, kruneći se na svakoj stanici da na kraju od Klare ne ostane ni Gaus. I opet, koliko se vremena menjaju.

Da li ste primetili kako su sa naših ulica nestali Rumuni? I Bugari, Ruskinje, Ukrajinke i Moldavke. Kako su neprimetno, postupno, pred kraj devedesetih i u prvih par godina posle 2000. svi oni jednostavno otišli nazad u svoje zemlje ili dalje na Zapad, i kako im Srbija više nije bila mesto za dobru dnevnicu, kako su naši podovi postali tvrđi i neudobniji, a gazde škrtije. I da li ste primetili da se sva ta oseka radne snage s Istoka zbila kad je Srbiji baš išlo nabolje, a možda i najbolje. Kad je privredni rast, u prvim godinama posle 5. oktobra bio najviši i rast plata najveći. I možda, samo možda ste primetili da su Rumunija i Bugarska u međuvremenu postale članice Evropske unije, a da Srbija nije. I evo, dok mi sanjamo platu od 500 evra mesečno, Rumuni su odavno prešli 600. Oni koji su nam gledali u leđa, spektakularno su nas ostavili u prašini. A da to nismo ni primetili.

Fiskalni savet nas je prošle nedelje podsetio da je životni standard Rumuna danas 60 odsto veći od životnog standarda Srba. Kad se uzmu u obzir razlike u cenama, BDP po glavi stanovnika u Rumuniji dostigao je 26.000 internacionalnih dolara, a u Srbiji još stoji na tankih 16.500. To je razlika između zemlje koja zna šta hoće i zemlje koja ne zna.

Nisu Rumuni ni mnogo pametniji ni resursima mnogo bogatiji od nas. Oni su samo fokusiraniji na svoj cilj.

Dok mi lutamo od rata do podele Kosova, izmišljamo smislom siromašne krilatice „više od autonomije manje od nezavisnosti“, ne znamo hoćemo li u EU ili nećemo, ne znamo šta mislimo o Vašingtonu, ne znamo šta mislimo o Moskvi, dižemo penzije da zadržimo skupštinsku većinu, spuštamo penzije da sprečimo bankrot, uvodimo fiskalnu štednju, pa čim je bolje dižemo plate šakom i kapom, maštamo o stadionima a nemamo kanalizaciju, i tako dalje i tome slično, dotle su Rumuni marljivo, jasno i neprekidno usmereni ka svom cilju – dizanju privrednog rasta.

I mada je i njihov put neizvestan, a po mnogim ekonomistima možda i neodrživ, barem znaju kuda idu.

Znamo li to mi? Ili će za koju godinu naši ljudi stajati na njihovim putevima i crnpurasti, izgužvani, žilavi i gladni čekati da ih primeti neki gazda?

Svaki napredak je stvar odluke. Sve što su mogli drugi, možemo i mi. Ako samo odlučimo.

U suprotnom, uvek nam ostaje ona latinska, sic transit gloria mundi.