Deca bogatih i deca siromašnih

U takvom društvu zaslužnih elitu čine najsposobniji, a pošto društvo vođeno sposobnim ljudima u celosti napreduje više od društva vođenog nesposobnima, meritokratija je dobra i za one manje nadarene i manje marljive. Oni u ovom poretku ostaju na nižem nivou društvene lestvice, ali i dalje imaju kvalitetniji život nego da društvo vode nesposobniji ljudi koji bi ga u celosti slabije razvili ili prosto urušili. Time je meritokratija korisniji sistem od aristokratije, partokratije, nepotizma i sličnih mogućih načina pozicioniranja ljudi u društvu i ujedno jedan od retkih sistema u kom je moralno prihvatljivo da oni na vrhu zarađuju više od onih na dnu.

Prosto, ako smo sigurni da naše društvo vode najbolji među nama, onda je valjda logično da oni za svoj doprinos budu, između ostalog, i materijalno nagrađeni.

Kvaka je u rečima najbolji među nama. Da bi meritokratija istinski postojala i da bi bila moralno opravdana, potrebno je da društvo bude tako ustrojeno da svi imaju jednake šanse za razvoj, tako da na vrh izbiju oni sa stvarno najvećim potencijalom i najboljim karakterom. To je jedini način za pravednu raspodelu ukupnog bogatstva i jedini način da društvo u potpunosti razvije sopstvene mogućnosti. To je ujedno i tamni kutak liberalizma u koji mnogi „liberali“ nerado zalaze, posebno oni koji su svoj uspeh izgradili na podlozi povoljnog položaja u društvu, a još više oni koji su sam liberalizam otkrili tek nakon sticanja bogatstva.

Razmotrimo sledeći slučaj. Prema nedavno objavljenom istraživanju tima za smanjenje siromaštva Vlade Srbije, zasnovanom na analizi podataka RZS, najsiromašnijih 10 odsto stanovništva Srbije na obrazovanje izdvaja 0,4 odsto svoje ukupne potrošnje. Na drugom kraju skale, u potrošnji najbogatijih 10 odsto građana, na obrazovanje odlazi 2,8 odsto novca. Pošto je ukupna potrošnja prve desetine domaćinstava 5,6 puta manja nego kod poslednje, desete desetine, to znači da na 1 dinar koji u svoje i obrazovanje svoje dece ulože siromašni, bogati ulože 39 dinara. Odnosno, na svakih 1.000 dinara koliko za budućnost svoje dece izdvoji prvi decil, deseti decil potroši 39.000 dinara.

Čak i sa načalno besplatnim obrazovnim sistemom kakav imamo u Srbiji, da li stvarno verujemo da odnos 1:39 u privatnom ulaganju u obrazovanje omogućava da najbolji među nama odu najdalje? Razmislite o ovim razlikama: gde deca imućnih uče engleski od malena, deca siromašnih ne uče; gde jedna deca razvijaju motoriku i takmičarski duh na fudbalu, plivanju, klizanju i baletu, druga ne razvijaju. Dok deca iz najbogatije desetine, kad padnu na popravni dobiju privatnog profesora, deca iz najsiromašnije desetine eventualno dobiju batine. Siromašna deca su pod pritiskom da upišu stručnu školu da bi što pre mogla da se zaposle. Bogata deca posle gimnazije (državne, a ako su slabi tu je uvek privatna) idu na fakultet (opet, ako su slabi tu je privatni, ako su ambiciozni tu je inostranstvo). Kad se roditelji iz 1. desetine i izbore da im deca stignu do prijemnog za fakultet, takmiče se protiv dece koja su išla na privatne pripreme, često na tom istom fakultetu.

Kad upadnu na samofinansiranje, bogati roditelji decu časte letovanjem; siromašni im traže posao („hteo si da probaš, probao si“). Kad upadne na budžet, prvi decil studira i radi. Deseti decil studira i zeza se. Kad i završe fakultet, deci iz najviše desetine prvi posao nađe tata. Deca iz najniže desetine posao traže sama.

Na svakom koraku, od vrtića do prvog radnog mesta, od doručka do večere, u traci u kojoj su siromašna deca trči se sa preponama. U traci sa bogatom decom prepona nema, ali zato vetar duva u leđa.

Da li ste zaista sigurni da taj majstor što je došao da vam popravi veš mašinu nema veći IQ i čvršću radnu etiku od vas i da ne bi bio bolji inženjer nego vi, samo da ste rođeni u istoj porodici?

Poenta teksta nije da je siromašnima teže nego bogatima, već da je meritokratija antielitistički koncept i da životni ishodi često ne otkrivaju sopstvene uzroke. Iako ne deluje intuitivno, pozitivna diskriminacija, besplatno obrazovanje, besplatno zdravstvo, visoki socijalni transferi i visoko progresivni porezi na nasledstvo osnovne su vrednosti liberalizma.

„Svi ljudi su stvoreni jednaki“. U prvoj rečenici američke Deklaracije o nezavisnosti kuca srce slobode.