„Državni kapitalizam“

Sva ova pitanja danas su bitna jer se na srpskoj političkoj sceni ponovo pojavila tipičnom stanovniku ovih prostora prijemčiva ideja obnove velikih državnih sistema koji će zaposliti narod, doneti plate, profit i napredak i vratiti celokupnu privredu na staze stare slave. Ne ulazeći u verodostojnost sećanja na „staru slavu“, jasno je zašto se ovakva ideja ljudima dopada. Generacije odrasle pre sloma devedesetih sećaju se tog vremena kao doba bezbrižnosti, doba lišenog svih njihovih današnjih strahova. Država znači stabilnost, a državna firma sigurnost radnog mesta, zaštitu radničkih prava, redovnu i, bar u sećanju, dobru platu i jednu opštu izvesnost da će sutra biti isto kao danas. Državna firma, jasno, ne može da propadne, dok je „kod privatnika“ život pun nesigurnosti.

Ali, dok je jasno zašto ljudi priželjkuju ovu vrstu bajke, manje je jasno zašto je priželjkuju političari. Najnovija formulacija ove vanvremenske žudnje glasi „državni kapitalizam“ i delo je srpske opozicije, konkretno Dragana Đilasa. U ovoj izvedbi državni kapitalizam znači da država treba da osniva velika preduzeća kojima će upravljati kao da su privatna. To bi značilo da predstavnici države kao vlasnika kapitala biraju menadžment koji zatim firmom upravlja samostalno u cilju maksimizacije profita.

Kao primer, Đilas redovno navodi PKB, koji je dok je on bio gradonačelnik, poslovao pozitivno, ostvarivši čak 19,5 miliona evra neto dobiti u 2013. godini. Međutim, on kao da zaboravlja da je te iste godine PKB-u Ministarstvo finansija otpisalo 30 miliona evra kamate, bez čega bi firma i te godine bila gubitaš, kako je pokazala analiza Istinomera. Štaviše, PKB-u je država otpisala dugove i 2010, 2011. i 2012. godine (17,45 miliona, 20,27 miliona i 11,76 miliona evra). Bez poklonjenog novca države (tojest građana, poreskih obveznika), ova državna firma nijedne godine ne bi zaradila ni dinar. Toliko o tom uspehu.

Ali, kaže opet Đilas, ovog puta postavljajući ključno pitanje, kako mogu Nemačka, Poljska ili Norveška da imaju svoje uspešne firme, a mi ne možemo? Kratak odgovor je – zato što mi nismo kao te države. Šta to konkretno znači? To znači da u Norveškoj privatna firma posluje pod jednakim uslovima kao državna, dok u Srbiji posluje pod nejednakim. U Srbiji, kad državna firma ima dug prema državi, njoj se taj dug otpiše ili „konvertuje“ u državni kapital (primeri: PKB, Srpska banka…). Kad joj ne odgovaraju propisi, propisi se promene (primer: Telekom, koliko dugo firma možda bude vlasnik sopstvenih akcija). Kad je državi potreban novac firme, ona ga prosto uzme (primer: sponzorstva sportskih klubova, prevelike dividende, kupovina kablovskih operatera po astronomskim cenama…), kad je novac potreban bliskom tajkunu, država ga nađe (primer: nenaplativi krediti u svim državnim bankama). I tako dalje. U Srbiji se, vidite, državnim firmama ne upravlja kao privatnim, nego kao državnim – tojest tuđim. A to će se promeniti tek kad se promeni čitavo naše društvo i po stepenu političke pismenosti birača, a onda i odgovornosti javnih funkcionera približi toj Norveškoj. Tad se neće dogoditi ono što se desilo PKB-u odmah po Đilasovom odlasku – spirala narastajućih dugova i gubitaka. Sistem se ne pravi za jednu vlast.

Do tada situacija je sledeća. Mi dakle nemamo državni kapitalizam. Mi imamo privatni socijalizam. Sistem u kojem se pravo upravljanja preduzećem dobija pobedom na izborima, a gubi odlaskom s vlasti. Taj mandat od četiri godine jedina je sigurna šansa za bogaćenje partijskim čelnicima koji inače zarađuju 1.000 evra mesečno. Zašto je ne bi iskoristili?