Ovog petka Skupština Srbije je usvojila niz zakona, među kojima jedan ekonomski, posebno loš za naš „demokratski kapacitet“. NJime se Ministarstvu građevine daje pravo da ruši nelegalne građevine čiji vlasnici pred sudom i dalje osporavaju rešenje o rušenju.
Naoko, objašnjenje Vlade u vezi s ovim zakonom ima smisla. Srbija je puna kuća i zgrada sazidanih bez dozvole i logično je da one koje se iz nekog razloga ne mogu legalizovati budu srušene. Problem nastaje kada vlasnici Upravnom sudu tuže državu koja je naredila rušenje, jer se naravno ništa ne može rušiti dok sud ne odluči ko je u pravu – država ili građanin. Ali, pošto u Srbiji sudski postupci umeju da potraju, država je odlučila da će ona biti u pravu, pa će da ruši kuće bez obzira na sudski postupak, a ako neki sudija na kraju kaže da je ipak građanin bio u pravu, država će mu prosto nadoknaditi štetu.
Rešenje stvarno jeste prosto. Onoliko prosto koliko i nazadno. Jer, sudovi i postoje da bi građanima pružili zaštitu od samovolje vlasti. To je jedna od civilizacijskih tekovina tripartitne podele državne uprave na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Ovim se ta zaštita slabi jer se od građana uzima pravo da sačuvaju svoju imovinu od neopravdanog nasrtaja države. Sada nikakva tužba sudu više ne može spreči državu da zgazi vlasničko pravo bilo kog čoveka, čak i onda kada su svi zakoni na njegovoj strani. Nadoknada štete ne ispravlja ovu nepravdu.
Uzmite primer čoveka koji s porodicom živi u nelegalnoj kući koju opština hoće da sruši, a on smatra da ima pravo na legalizaciju. Do sada je on mogao da podnese tužbu Upravnom sudu i da do presude koja će možda biti u njegovu korist ostane u toj kući. Sada će mu opština odmah srušiti kuću, a njegova porodica će sledećih nekoliko godina, koliko traju dugi sudski postupci na koje se žali Ministarstvo, provesti na ulici. Kada sud presudi da je on bio u pravu, država će mu „nadoknaditi štetu“. Koju štetu? Trošak kuće? Trošak iznajmljivanja stana? Stres i poremećen život čitave porodice kojoj je država prosto zgazila sva prava, jer, eto – greška?
U tehničkom pogledu stvar je još gora, jer će ta porodica tek posle presude Upravnog suda morati da ponovo tuži državu za nadoknadu štete i da potroši još ko zna koliko godina, novca i stresa da dobije novac koji joj pripada, pošto srušenu kuću neće moći da dobije. Sve to svakako dostiže standard nenadoknadive štete, zbog kojeg sudovi inače stavljaju zabranu rušenja do donošenja konačne presude.
Suštinski, problem je još dublji od ličnih tragedija. Ovo je, posle (privremenog?) izmeštanja odlučivanja o visini penzija iz domena zakona u ruke Vlade Srbije, još jedan korak u kojem izvršna vlast za sebe grabi ovlašćenja koja pripadaju drugim granama vlasti, onemogućavajući tako građanima da se efikasno zaštite od kršenja njihovih prava. To bi i u društvima sa najrazvijenijom demokratskom svešću bilo opasno, a kamoli u Srbiji.
Da li u zemlji u kojoj Vlada javno priznaje da neće da ispoštuje zakon i sruši nezakonit univerzitet muftije Zukorlića, i u zemlji u kojoj Vlada odbija da sruši kafanu anonimnog nelegalnog graditelja na sred nacionalnog parka Kopaonik, i u zemlji u kojoj se zgrade u Savamali u redovnom postupku legalizacije ruše noću uz vezivanje i prebijanje ljudi – iko veruje da će ta ista Vlada pošteno odlučivati o tome čiju kuću srušiti, a čiju ostaviti?
Kako verovati vlasti koja sopstvene zakone ne poštuje?
Ili živeti u strahu da će prva neposlušnost i vašu kuću odvesti u red za nadoknadu štete.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
