Eksplozija na manekenskoj pisti

Nove eksplozije, jer je u Slobodi jednom već gorelo. Od tog događaja, koji je direktor ovog uzoritog privrednog objekta, ime mu je Zoran Stefanović, tada odbijao da nazove eksplozijom, prošlo je svega par nedelja.

Ovog puta serija detonacija poslala je trojicu njegovih radnika u urgentni centar, a stanovnike Čačka iz svojih spavaćih soba pravo na gradski stadion, mesto okupljanja u slučaju evakuacije koju je proglasio gradonačelnik, strahujući od novih eksplozija – onih koje neće samo porazbijati prozore na stanovima pola kilometra daleko od uzoritog privrednog objekta i lansirati gelere na osnovnu školu “Dr Dragiša Mišović”, već će nekoga sasvim moguće pogoditi i ubiti.

“Bolje crven nego stručan”. Četiri smrtonosne reči jednog kvarnog razmišljanja koje je Srbija otkrila pola veka pošto ga je Kina zaboravila. To što ovde umesto “crven” stoji “naš”, stvar čini samo opasnijom za nas koji nismo oni.

Nisu “zaostale eksplozivne naprave” raznele čačansku fabriku jer neko nije poštovao proceduru, niti zbog tehničke greške, dotrajalih instalacija, bačenog pikavca, spleta nesrećnih okolnosti niti bilo kog drugog razloga koji će možda utvrditi istraga.

Slobodu je u Srbiji raznela vlast vodeći se u svakom svom postupku načelom da je bolje njihov nego stručan. Od Vlade do mesne zajednice, od direktora do portira, od republičkog javnog tužioca do gorile na inauguraciji, jedan kriterijum nad svim drugim je lojalnost.

U pitanju je neideološka, interesna struktura klijentelističkog tipa. Selekcioni filter je prirodna sklonost ka upotrebi javnog radi ostvarenja ličnog interesa i gvozdeno poštovanje hijerarhije.

Zauzvrat se dobija pripadnost najmoćnijoj organizaciji u državi, mreži metodološki nalik tajnom društvu ili sekti, čiji se članovi imperativno upućuju jedni na druge, međusobno pomažu, štite i podstiču u zatvorenom sistemu koji živi unutar spoljnog sveta kao zaseban organizam unutar domaćina kojim se hrani.

Otud nužno sledi neodgovornost članova strukture za bilo koju štetu nanetu spoljnom svetu. Odgovornost postoji samo za štetu nanetu strukturi.

Nigde se to bolje nije videlo nego kod smrti radnika u fabrici municije u Lučanima, kad je otac poginulog momka zatražio od predsednika Srbije odgovornost za direktora fabrike. “Pa nije ti sin radio na manekenskoj pisti”, odgovorio mu je Aleksandar Vučić, okrutnošću klasičnog suprematiste.

Direktor je član strukture, otac nije. Direktor je za doprinos strukturi očekivao zaštitu od odgovornosti i shodno prirodi neideološke, interesne, klijentelističke organizacije, dobio tu zaštitu. Otac nije.

“Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera”. Uzalud je posle jecao čovek, parazita ne zanima domaćinova patnja.

Otud i dva minuta nestala sa naplatne rampe. Otud “pijani piloti” iz Novog Pazara. Idioti iz Savamale. Devojčica na pešačkom. Otud i Sloboda.

Šta briga direktora fabrike, ime mu je Zoran Stefanović, za bezbednost na radu? Pa neće on završiti u zatvoru. Ne bi bilo čudno čak ni otkaz da ne dobije. On je član.

Biti član je sve. Tako se dobija posao. Tako se dobija tender. Tako otkažu jeftiniju štampariju, angažuju “našu”. Tako raskinu bolji ketering, poruče “naš”. Kupe tablete “našeg” čoveka, obnove vozni park preko “našeg” uvoznika, podignu naselje s “našim” građevincem.

Struktura je danas već svuda prisutna.

Hijerarhija, kad je meritokratska, meritokratska je unutar strukture. Van je isključivo poltronistička. Zato vlasnici pečenjare vode javna preduzeća, ali ne i strukturu.

Kažnjava se samo povreda unutrašnje discipline i nanošenje štete organizmu. Javna sramota snimljena kamerom – godinu ipo bez funkcije. Nedovoljno zalaganje u promociji Šefa – gubitak ministarskog položaja. Prisluškivanje Šefa (ovo je sad već neka druga priča) – gubitak stranačkog mesta. A za šamar pogrešnom detetu u zatvor može da ode čak i kriminalac.

To je struktura.