Geoks nas izuo iz cipela

Geoks je za ulaganje od oko 15 miliona evra dobio podsticaje od oko 11 miliona evra, odnosno 9.000 evra po radnom mestu. Kasnije je dobio još subvencija, a tu je i zemljište koje besplatno koristi. Geoks je isplaćivao minimalne plate, a iz fabrike su redovno stizali izveštaji o neplaćanju prekovremenog rada i uopšte teškim i degradirajućim uslovima rada.

Pa ipak, političari su bili zadovoljni. U Vranju, gradu u kom malo šta još postoji, radio je i zapošljavao jedan veliki investitor. To je uprkos svemu bio stabilan posao za 1.200 porodica, i to porodica koje izdržavaju ljudi koji nemaju kvalifikacije koje bi im dale veći izbor i bolje prilike. U takvoj situaciji i Geoks je bio dobar.

Sada je taj Geoks pokupio kofere. Ako mu država neće platiti da ostane u Srbiji, on će otići. Tačno pet godina po otvaranju fabrike, čim mu je istekla ugovorna obaveza po osnovu ranije dobijenog novca, Geoks je odlučio da sreću i neki novi državni novac potraži van Srbije. Kako se priča, ovog puta u Albaniji.

Šta onda da mislimo o Geoksu? To jest, ne toliko o Geoksu, koliko o našoj državi. Da li je ovo bio bačen novac jer je investitor pobegao iz zemlje čim više nije bilo novca za dalje „potplaćivanje“ i 1.200 ljudi ostavio bez posla, ili ipak treba da budemo zadovoljni, jer su ti ljudi u poslednjih pet godina imali gde da zarade platu?

Odgovor na ovo pitanje nemamo, jer država nikada nije jasno rekla ni šta je tačno cilj subvencija ni šta je njihov efekat. Analiza decenijskog subvencionisanja (mahom) stranih investitora nikada nije urađena. Niko zapravo ne zna šta je Srbija dobila, a šta izgubila, dajući milijarde evra na privlačenje raznih ulagača.

Ministarka privrede je nedavno izjavila kako se novac koji je država uložila u privredu vraća i to četvorostruko u roku od samo 16 meseci od ulaganja, i to samo kroz plate i poreze. Međutim, primer Geoksa pokazuje drugačije. Srbija je Geoksu dala duplo više novca nego što je ova firma od prvog dana rada do danas uplatila u budžet, bilo kroz poreze bilo kroz doprinose na zarade. Drugačije gledano, svaku treću platu Geoksu su platili srpski poreski obveznici. Da li je to onda dobar posao?

U nedostatku državne analize isplativosti subvencija, Danas je 2017. pokušao da na osnovu zvaničnih podataka dođe do jasnije slike o efektima raznih programa subvencija. Kako se pokazalo, od 7.732 čoveka zaposlena od 2011. do 2013. na osnovu subvencija za otvaranje novih radnih mesta, te 2017. godine još uvek je radilo samo 2.058 ljudi. To znači da kada im isteknu subvencije, investitori u Srbiji otpuštaju tri četvrtine radnika. Da budemo precizni, tačno 27 odsto radnih mesta je ostalo otvoreno dve godine pošto je investitorima istekla obaveza da zadrže određeni broj zaposlenih.

Geoks, dakle, nije usamljeni slučaj. Geoks je redovna praksa. Jedino što ovog investitora za sada izdvaja i što privlači ovoliku medijsku pažnju je njegova veličina i činjenica da je odlučio da u potpunosti ugasi proizvodnju i iseli se iz Srbije, umesto da samo drastično smanji broj radnika, kao što firme inače uglavnom rade.

Čini se da iz svega ovoga možemo izvući bar dve lekcije: jednu, da je državni budžet po svemu sudeći u minusu kada se gledaju ukupna davanja investitorima i novac koji je vraćen u javne fondove kroz poreze i doprinose na teret poslodavca, i drugu, a ova lekcija deluje neupitno, da se subvencije ne mogu smatrati mehanizmom za trajno obezbeđivanje radnih mesta u Srbiji.

Zato na podsticaje investitorima već u trenutku odobravanja subvencije treba gledati kao na privremeno rešenje, koje će osigurati zaposlenost samo tokom trajanja ugovora sa državom.

Ali, kada bi to sebi priznala, država bi morala da prizna i da dovođenje ovakvih investitora nije kraj problema nezaposlenosti, već samo početak njegovog rešavanja – svojevrsni grejs period, predah tokom kojeg se mora tražiti strukturno, ekonomski održivo rešenje, odnosno tokom kojeg se mora stvoriti zdravo poslovno okruženje koje će samo po sebi privlačiti investitore, bez pomoćnih točkića u vidu državnog novca.

To je dakle ona priča o suzbijanju korupcije, smanjenju birokratije, jednakim uslovima poslovanja za sve, evrointegracijama i političkoj stabilnosti, slobodnoj trgovini, infrastrukturi i kvalifikovanoj radnoj snazi.

Za pravi uspeh, drugačije rečeno, ne postoje prečice.