Gospodine Bajatoviću, napustite sastanak

Evo, u subotu je išao baš dobar film, neka crna komedija sa Zoranom Mihajlović i Dušanom Bajatovićem u glavnim ulogama. Bilo na svim kanalima.

Uvod ide ovako: Nakon što je mala država u jugoistočnoj Evropi potpisala sporazum sa najvećom svetskom supersilom u kom je saznala da će da prebaci svoju izraelsku ambasadu u Jerusalim, otrgne se od gasnog zagrljaja rivalske supersile i uzme puno kredita da bi gradila autoputeve ka svojoj (bivšoj?) pokrajini s kojom je takođe potpisala taj sporazum (mada u komplikovanoj operaciji negiranja stvarnosti tvrdi da nije), predsednik te zemlje, osokoljen neviđenom pobedom na izborima na kojima opozicija nije učestvovala, odlučuje da jednim udarcem ubije dve muve: (1) otarasi se svojih bliskih, ali prevrtljivih koalicionih partnera poznatih po drugovanju s onom drugom silom i (2) demonstrira svojim novim zaštitnicima lojalnost (demonstracija koju su ovi, doduše, verovatno i zahtevali), tako što će sve eksponente rivalske supersile u svojoj državi ili odstraniti ili neutralisati tako da ne ostane zrno sumnje o tome s čijeg dekantera sada vino kaplje.

Nova ljubav ovako je pokazana: iz vlade ove male zemlje izbačeni su svi ministri bliski onoj drugoj sili, a oni koji nisu mogli biti izbačeni, maknuti su tamo gde ne smetaju. Tako su otpali Ivica Dačić i Aleksandar Antić, Vulina su izbacili iz vojske pravo u policiju, a Nenada Popovića prvo ispisali iz vlade, a onda ga brzopotezno natrag upisali (više o tome kasnije).

Baš u tom trenutku, a posle ovog uvoda, počinje naš vikend film.

Zorana Mihajlović, nova ministarka energetike, bliska novim prijateljima, poziva na sastanak u vladi direktore javnih preduzeća, među kojima i Dušana Bajatovića, direktora Srbijagasa, bliskog starim prijateljima. Iako je film domaći, novi odnos snaga prikazan je uz svu holivudsku teatralnost, ali je režija nažalost slabija.

Uvodna scena počinje sastankom u Vladi na kojem Zorana pita Bajatovića gde su mu saradnici. Pošto je došao sam, a u pozivu za sastanak je pisalo da se dođe sa saradnicima, Zorana to odmah proglašava „nepoštovanjem Vlade“ i dramatično uzvikuje: „Gospodine Bajatoviću, napustite sastanak!“.

Bajatović odbija, brani se zbunjeno: „Ništa loše nisam uradio“, dok kamera zumira Zoranu u replici prvi put viđenoj kad je Blejk izbacivao Aleksis ili tako već nešto: „Pozovite obezbeđenje!“. Kadar se prekida, vidi se gužva i postiđeni Bajatović kako glumeći neobaveznost u pokušaju da odagna nervozu izražajno uvlači stolicu u sto, okreće se i odlazi.

Film se tu završava (u pitanju je kratki metar), a počinje distribucija. Prvo su o događajima opisanom u ovom ostvarenju obavešteni bukvalno svi mediji, zvaničnim saopštenjem Ministarstva energetike, a onda je, kad je interesovanje dostiglo vrhunac, „procurio“ i sam snimak.

Ne treba ni naglašavati kakav je to bio instant hit. Sve televizije su ga preuzele, vrteo se u svim vestima, društvene mreže i portali su eksplodirali, ubrzo je i titlovan. Nema čoveka koji je uključio tv ili otvorio novinske sajtove a da ga je propustio.

Uspeh je bio potpun i zaista je zaslužen, jer, mada ima puno šmire, ovako zabavna groteska se retko viđa na našim kanalima kojima inače dominira psiho-drama.

Ali, da na kraju napustimo sferu kinematografije i vidimo šta se ovde stvarno desilo. Nakon što je predsednik Srbije dao signal da je Amerika na prvom mestu i da se Donaldu Trampu ima pokazati da je on čovek kom se može verovati, Zorana Mihajlović je, kao i uvek, prepoznala politički trenutak.

Bajatović, nesumnjivo ruski čovek u Srbiji je tako postao objekat njenog besa, a teatralno izbacivanje sa slučajno uključenim kamerama i smešnim izgovorom smišljeno je kao deo kampanje za održanje vašingtonskog kursa.

Međutim, dok ovaj performans zasigurno deluje ubedljivo (Bajatoviću je stvarno bilo neprijatno, SPS je opet dobio čvrgu, Zorana je odista iskoristila svojih pet minuta da Bajatovića, starog oponenta, javno ponizi, Rusija sigurno nije zadovoljna), pravi signal da je konačno otcepljenje od Putina došlo, biće tek ako taj Bajatović u narednim danima dobije otkaz. Jer, jedno je teatralno se derati na nekog na tv-u, a drugo je tom čoveku oduzeti moć i postaviti nekog svog. Nekog neruskog. Nekog proameričkog.

Da li će do toga doći možemo možda naslutiti iz slučaja Popović. Pošto je prvo izbacio sve ruske elemente iz Vlade, predsednik je naprasno odlučio da Popovića vrati.

U međuvremenu je Lavrov, da se podsetimo, otkazao put u Srbiju samo par sati pre nego što je trebalo da sleti, dok je nešto ranije i Putin odbio da dođe.

Dogodilo se to da je predsednik, zapravo, izgubio hrabrost. Njegova početna namera da potpuno ukloni ruske elemente raspala se u poslednjem trenutku.

Treba tu razumeti njegovu poziciju čoveka u sendviču. S jedne strane dužan da ispuni obećanja data Trampu, a s druge strane, izabran od putinovskog biračkog tela u zemlji energetski zavisnoj od Rusije. Tako sada igra igru koju može da brani.

Ostanak Popovića nudi opravdanje da nije „izbacio Rusiju“ nego SPS. Zorana je u energetici jer je ekspert a ne američki čovek, a Vulin nije maknut iz vojske, nego je Stefanović morao da se pomeri iz MUP-a.

Amerikancima se servira obratno, da su Rusi neutralisani iz odbrane i energije, s nadom da će Popovića nekako otrpeti.

Ukratko, Bajatović je verovatno siguran od Zorane. Bar dok mu ne istekne mandat.