Građanin A. M. građaninu M. B.

Ovaj predlog je u određenom delu javnosti ostavio snažan utisak, pa je tako jedan čitalac, potpisan kao „Miša Brkić, građanin“, Danasu poslao pismo u kom poziva list da napiše „ODAKLE“ (velikim slovima) pare za takvu pomoć.

Čitalac zatim nabraja nekoliko mogućih izvora finansiranja, uključujući podizanje poreza kapitalistima, štampanje para, pljačku građana u stilu Dafine i novo zaduživanje države, ostavljajući mogućnost da je još neki kanal finansiranja prevideo.

Redakcijski komentari se, kao što je poznato, ne potpisuju, ali ću, da ne bude zabune, navesti da ovaj konkretno – nisam ja pisao. Ovo stoga da bih na zanimljive, a delom i validne primedbe građanina Brkića i sam mogao da odgovorim kao građanin, što se u ovoj prilici čini nekako odgovarajućim, ako mi se oprosti što za tu priliku koristim ovaj prostor.

„Ključni predlog“, koji je zaslužio ovakvu vrstu reakcije Danasovog čitaoca je, kako citira u svom pismu, sledeći: „… Vlada Srbije mora doneti mere koje će direktno biti usmerene u očuvanje radnih mesta i obezbeđivanje egzistencije zaposlenima. Jedno od rešenja bi bilo i subvencionisanje plata…“.

Ključan detalj, koji nedostaje ovom ključnom citatu je – kraj rečenice. A on glasi: „u onom obimu u kom država to može da podnese i onim sektorima i firmama koje mogu da dokažu da zbog pandemije imaju manju potrebu za radnim mestima.“

Jasno je, dakle, da država treba da pomogne sa onoliko novca koliko može da plati, a ne preko toga, tako da ne stoji čitaočeva centralna sugestija da Danas zagovara neodgovorno fiskalno ponašanje.

Prvu svoju ideju da se podignu porezi „na profit i bogatstvo“, autor odbacuje, verujući da će zbog većih poreza kapitalisti izgubiti interes za poslovanje i ugasiti biznis, „a onda nema ni plata, ni poreza“.

Ovakav stav je po mišljenju ovog ovde građanina neodrživ – i sa logičkog i sa vrednosnog stanovišta. Sa logičkog jer kapitalista koji izgubi interes za poslovanje i ugasi biznis može samo da se zaposli kao radnik, jednom kada iskrcka ono što je dotad stekao, a to je nešto što nijedan kapitalista ne želi. Sa stanovišta zdravog razuma bila bi sasvim bizarna odluka da kapitalista koji je do sada zarađivao milion evra, a sada zbog poreza može da zaradi samo 800.000 evra, iz revolta odluči da zatvori firmu i ubuduće zarađuje tačno 0 evra!

Zamislite kad bismo ovaj argument obrnuli: „Radnici kojima budu smanjene plate mogu da izgube interes za rad i daju otkaz, a onda neće biti ni kapitala ni kapitalista“. Odmah bismo rekli, naći će se drugi koji hoće. Tako je inače i sa biznisom, našao bi se odmah drugi da uskoči na upražnjeno mesto na tržištu. Ovo čak proizilazi i iz same ideje gašenja firme iz revolta: kapitalista će firmu ili imovinu firme prodati nekome, a kome nego nekom ko će nastaviti poslovanje. Tako da argumentu da se povlačenjem kapitaliste iz biznisa gasi privreda nedostaje čak i unutrašnja konzistentnost.

Podsetimo ovde da je baš ovih dana grupa od 80 multimilionera potpisala zahtev da se njima i ljudima kao što su oni povećaju porezi da bi se tako platila pomoć zbog epidemije, da veće poreze bogatašima odavno propagira kapitalista svih kapitalista Voren Bafet pa da je čak i u Srbiji nedavno iz redova biznis elite došao predlog da se smanje plate najplaćenijim menadžerima u Srbiji. Dakle, ni oni ne dele ovo mišljenje.

Ovo je na tragu vrednosnog kriterijuma po kom je ovakav stav takođe neodrživ, a koji sugeriše da se ljudi bave biznisom isključivo zbog novca. To zapravo nije tačno.

Ljudi se bave biznisom i zbog novca i zbog toga što vole da se bave biznisom, na isti način na koji drugi vole da se bave medicinom, advokaturom ili novinarstvom. I sigurno neće napustiti posao koji vole i u kom su dobri, zato što im je neko podigao porez.

Inače, Srbija nije zemlja sa naročito visokim porezima, a još manje sa naročito progresivnim sistemom oporezivanja. Kada kriza bude završena, nažalost, vrlo je verovatno da će i porezi morati da idu naviše.

Drugi predlog finansiranja je bilo štampanje para – odbijen jer „dovodi do hiperinflacije svetskih razmera“. Iako ovog puta ne bi doveo do takvog ishoda (ne zaboravimo kontekst u kom je Srbija devedesetih štampala pare) ovo svakako nije put za Srbiju.

Treći predlog su Dafina i Jezda, gde se nema šta dodati i četvrti je zaduživanje – odbijeno da ne bi „dodatno opteretilo našu decu i unuke“. To četvrto će, međutim, morati da usledi.

Ako je dilema socijalni slom danas ili veći javni dug sutra, opravdano je izabrati veći javni dug i upravo to je ono što rade manje-više sve zemlje širom sveta.

Nijedno rešenje u ovoj krizi nije bezbolno, jer da jeste, onda ovo ne bi bila kriza, ali pomoć da se sačuvaju radna mesta, pomaže i čuvanju firmi i budućeg rasta i sprečava da ta ista deca i unuci koliko ove jeseni budu daleko više „opterećeni“ praznim frižiderima i isključenom strujom, nego za deset godina kamatama na nešto povećan javni dug.

Uzgred, iako će srpski javni dug biti znatno viši nego pre krize i svakako visok, treba znati da će i dalje biti niži nego što je to uobičajeno u EU. Pomoć mora biti usko targetirana i u granicama održivosti, ali ne može biti odbačena jer nešto košta. Kriza zahteva žrtvu.

Na kraju, i pitanje ima li nekog drugog kanala za finansiranje. Ima. Ponekad je lako zaboraviti da svaki radnik koji dobije otkaz ima pravo na naknadu za nezaposlenost, koja iznosi od 23.000 do 54.000 dinara po radniku i isplaćuje se od tri meseca do godinu dana.

To je trošak koji će morati da bude plaćen. A ako već mora, nije li bolje za čitavo društvo toliki novac dati firmama da zadrže te radnike, nego sačekati da ljudima daju otkaz, pa im onda davati pare na birou – da niti firme imaju radnike, niti radnici posao, a novac ide, pa ide?