Huavej – Trampov paradoks moći

Ruski predsednik je postigao mnogo toga. Zaustavio rat u Čečeniji, digao na noge prebijenu zemlju, zauzdao oligarhe, razvio ekonomiju i ponovo Rusiji obezbedio ravnopravno mesto među najvećim globalnim političkim igračima. A onda se preigrao. Pobedio je u Gruziji, pa u Siriji, pa u Ukrajini, na kraju čak proširivši teritoriju Rusije na vojno značajnu oblast Krima, gde je tikva konačno i pukla. Maestralno ostvarivši sve svoje kratkoročne planove, Putin je sebe možda i nepovratno odbacio od izvornog cilja svog dvodecenijskog kormilarenja zemljom: da Rusiju konačno uvede u red međunarodno, a to i u njegovom shvatanju znači zapadno prihvaćenih zemalja, među kojima će biti poštovana kao „jedna od nas“. O njegovom glavnom ekonomskom cilju da Rusiju uvede u krug pet najvećih svetskih privreda ne treba ni trošiti reči.

Kod Trampa su ulozi niži, ali samo zato što je njegova polazna pozicija neuporedivo bolja, a moć da uništi sopstvenu zemlju manja.

Američki predsednik je svom mandatu pristupio s mentalitetom poslovnog špekulanta. Deluje tamo gde vidi da je jači i da ima šansu za brzu i jasnu korist, koju pretpostavlja svemu ostalom. Otuda njegova uzastopna nastojanja da sukobljavanjem i pretnjama, koristeći se američkim ekonomskim i vojnim preimućstvom kao štapom, natera druge zemlje širom sveta za pregovarački sto za kojim će za SAD izboriti bolju poziciju od one koju danas ima. To je politika šibicarenja koja kratkoročno može imati velikog uspeha. Tramp je otvorio pregovore sa Kanadom i Meksikom – tražeći bolje trgovinske uslove za SAD, odbacio sporazum o slobodnoj trgovini sa EU – tražeći bolje uslove za SAD, odustao od sporazuma o slobodnoj trgovini sa azijskim zemljama – „katastrofa za SAD“ (Trampov citat) i zavrtao ruke partnerskim zemljama, grdeći ih da ne daju dovoljno para za NATO. Na kraju je stigao njegov do sada najveći pregovarački poduhvat: Kina.

Carinski rat koji je američki predsednik pokrenuo protiv najmnogoljudnije zemlje na svetu kako bi je naterao na pregovore o trgovini u kojima će imati jaču poziciju, preti da postane njegov krimski trenutak. Ne da će Ameriku učiniti ponovo velikom, već će je po prvi put učiniti malom. Uvođenje carina Kini je parohijalni potez jedne imperije u opadanju, dok ovonedeljni pokušaj uništenja Huaveija, emituje čist strah. SAD, nesvesno nam poručuje Tramp, ne mogu da izdrže slobodnu konkurenciju agilne nadiruće ekonomske sile i u borbi za opstanak spremne su da se odreknu temeljnih vrednosti sopstvene ideologije slobodne trgovine. „Neka pobedi najbolji“ ne važi danas kad je Huavej veći od Epla i kad je njegova 5G tehnologija možda i par godina ispred konkurencije. Rešenje: prosto zabraniti Huavej.

Trampov potez, međutim, čini da i drugi emituju strah. Na prvom mestu Kinezi. Ako jednom političkom odlukom Huavej može da ostane bez pristupa androidu, bez dizajna za čipove, bez mogućnosti da instalira SD kartice u svoje telefone i bez članstva u wi-fi asocijaciji, onda je jedino rešenje da razvije svoje sisteme i da postane nezavisan od SAD. Glavna posledica Trampove odluke biće dupliranje napora Kine da svoju tehnologiju osamostali od američke. A gledajući munjeviti napredak kineskih kompanija, to nije dobro za SAD.

Ovim jednim potezom, Tramp je svima pokazao koliko je važno biti nezavisan od Amerike. SAD su s ovim predsednikom postale nestabilan partner. Neko ko je spreman da zarad par dolara sruši dogovore i napusti principe. Da li posle svih pritisaka oko ugovora o slobodnoj trgovini, oko carina, oko NATO-a, oko Irana, svet i dalje veruje da može da se osloni na Vašington? Može li globalni lider biti zemlja koja deluje tako provincijalno? Nije li ovo onaj trenutak u kojem će Evropa odlučiti da je vreme da se emancipuje? Slušajući skorašnje izjave Angele Merkel, izgleda da jeste.

Ako tako bude, Tramp će, uprkos svim svojim uspesima u zaključivanju boljih „dilova“ za SAD, završiti kao predsednik koji je svoju zemlju ostavio izolovanijom, svoje konkurente jačim, a svet podeljenijim. Bila bi to šteta za američkog predsednika kojeg krasi tako retka vrlina da nijednu novu zemlju još nije bombardovao.