I tako ode aerodrom

Pola veka istorije ove vazdušne luke po mišljenju nadležnih nije zavređivalo više od tehničke sednice Vlade na kojoj su potpisana potrebna dokumenta i jedne na brzinu sazvane konferencije za novinare na kojoj je glavni govornik bio ministar finansija.

Ali to se moglo i očekivati. Uostalom, od početka je bila jasna zamisao vlasti da se potpisivanje ugovora sa Vansijem iskoristi kao prilika za veliki svečani događaj kojim će Srbija demonstrirati svoju naklonost Francuskoj tokom planirane posete Emanuela Makrona Beogradu. Sad kad je Makron pritisnut žutim prslucima otkrio da „nijedna zemlja ne može da napreduje ako ne sasluša legitimni gnev svog naroda“, te otkazao sve, pa i put u Srbiju, ovde su odmah prestali da postoje i svi razlozi za grandioznu primopredaju. Ideja je naime bila da naš predsednik na ceremoniji stane uz njihovog predsednika, a ne uz direktora sektora neke njihove firme za tamo nešto. A kako je jasno da je u Srbiji svaki spektakl njegov spektakl, tako smo kao vrhunac svečanosti dobili izjavu Siniše Malog da su nam pare legle na račun.

Dobro. A šta smo još dobili? Pa, dobili smo koncesionara koji će u narednih 25 godina voditi naš aerodrom. Dobili smo pola milijarde evra odmah i još 4,4 do 15,1 miliona evra godišnje, svake godine. Treba da dobijemo i 732 miliona evra ulaganja u aerodrom, da broj putnika bude utrostručen, a broj letova dupliran. To je ono što smo dobili.

A šta smo dali? E, to ne znamo. Jer – a to je verovatno još jedan razlog brzinskog smotavanja primopredaje uz minimalno učešće medija – Vlada i dalje nemušto govori svaki put kad je za dogovorene detalje neko pita. Uzmimo za primer poslednje gostovanje ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović na RTS-u. Na pitanje novinarke hoće li sada Vansi podići tarife, ministarka doslovno odgovara: „Pa za sada nemamo takvu informaciju. Postoje određene obaveze koje nisu u tom smislu takve“.

Dakle, „postoje određene obaveze koje nisu u tom smislu takve“. Šta to znači? Da li hoće ili neće? Da li sme ili ne sme? Kad će „imati informaciju“? Očito da je i ovo nezgodno pitanje. Kao što je proletos nezgodno bilo i pitanje da li je ugovorom sa Vansijem država pristala na neke obaveze u vezi niškog aerodroma.

Da podsetimo da je ministarka i tada dala sličan odgovor kao sad. „Odluka da niški aerodrom bude pod ingerencijom Vlade nije ni na jedan jedini način vezana sa koncesijom“, autoritativno je odgovorila ministarka, brišući sve sumnje nevernih Toma u novinarskim redovima da bi država slučajno pristala na neke zahteva Vansija pa ih pred narodom skrivala. Ali, kako će se ispostaviti samo par sati kasnije, „nije ni na jedan jedini način vezana sa koncesijom“ u rečniku ministarke ne znači isto što I u rečniku ostalih ljudi. Jer, kad je istog dana, ali u drugom gradu predsednik Aleksandar Vučić dobio to isto pitanje, on je priznao da niški aerodrom neće smeti da pređe milion putnika, inače ćemo Vansiju morati da plaćamo penale. Tako da ko zna šta znače te „određene obaveze koje nisu u tom smislu takve“.

Kad bismo videli ugovor možda bismo i znali. Ali, ugovora nema.

„Blizu smo objavljivanja, kada koncesionar uđe u posed, objaviće se ugovor pa će se videti“, rekla je ministarka proletos kad je tvrdila da niški aerodrom nema veze s koncesijom. Od tog „blizu smo“ je prošlo pola godine, Vansi je „ušao u posed“, a ugovora nema.

Valjda i tu imamo različite rečnike.