Imati, a nemati

Od nelagodne činjenice da se siromašne pa i autokratske države uspešnije bore sa napadom virusa nego bogate i demokratske (zašto?), preko činjenice da se evropska nadnacionalna ideja rastopila međusobnim zatvaranjem granica zemalja članica EU, konfiskovanjem zaštitnih maski namenjenih drugim članicama i svađom oko toga ko će platiti račun ove pošasti, pa do proste činjenice da Srbija nema svoju proizvodnju kvasca i da globalna dostupnost lekova u svakom trenutku može da se prekine nastankom bilo kakvog problema u Kini ili Indiji.

I na nivou pojedinca, korona nam je otkrila uobičajenom lagodnošću života skrajnutu činjenicu – svi mi, zaposleni, situirani, sa dobrim ili lošim platama svejedno, niža klasa, srednja klasa, profesionalci, dakle svi mi smo svakog jutra u opasnosti da veče dočekamo u čistom siromaštvu.

Kada čovek razmišlja o prirodi gubitka posla, može da počne sa raznih strana, ali ja počinjem od svoje koleginice Natalije. Natalija je ogledalo integriteta, retke osobine koja ju je daleko pre korone dovela u stanje u kom se danas nalaze milioni Amerikanaca. Dakle bez posla.

Kao novinarka jednog od dva najgora tabloida u Srbiji, i to novinarka kakvu taj tabloid, razume se, nikada nije zaslu`ivao, jednog dana je jednostavno rekla, dosta je, i samo otišla.

Bez drugog radnog mesta, bez zaleđine muža, oca, tetkovine, partije, samo sa poslednjom platom u džepu i osećajem slobode u grudima.

I mada to deluje zavodljivo kada se pročita, „samo otići“ u stvarnosti znači ne znati kako ćeš da kupiš večeru, šta ćeš kad dođu da ti odseku struju i čime ćeš da roditeljima platiš lekove.

Zato integritet i jeste retka osobina, jer je malo onih koji će iz udobnog života relativno visoke plate, restorana, letovanja i bezbrižnosti, samo zbog svojih uverenja preći u kategoriju ljudi koji gledaju da im vekna traje duže, nadaju se da će naći dobar posao, a znaju da će na kraju morati da prihvate bilo kakav.

E pa, u takvoj situaciji se mimo svoje volje, a zasigurno i bez ikakvog osećaja slobode u grudima, u martu našlo 11.000 Srba i 30 miliona Amerikanaca.

Jasno, gubitak posla nije ništa ni novo ni neobično ni nepoznato, ali je sušto odsustvo životne bezbednosti u kojoj se gotovo svi nalazimo okolnost o kojoj nismo skloni da razmišljamo, ovako ušuškani u obmanjujući osećaj umirenosti godinama primanja redovne plate (ako smo te sreće, naravno).

Ništa bolje ne ilustruje ovu nesigurnost našeg načina života od slike koja prati ovaj tekst: kolona dobrih automobila u kojima ljudi satima čekaju da dobiju paket namirnica u jednoj od banaka hrane u Los Anđelesu.

Paradoks da neko može da ima skup auto, a da nema novca da jede je ogledalo modernog načina života oličenog u naoko razumnoj preporuci da se treba pružiti onoliko koliko si dug. A zapravo je baš suprotno.

Treba se pru`iti manje. To što ljudi koji izgube posao, u roku od mesec dana od srednje klase postaju socijalni slučajevi je poraz kako čitavog društva tako i svakog pojedinca.

Društvo uprkos svom ekonomskom napretku nije uspelo da formira sistem koji će njegovim članovima garantovati sigurnost dostojanstvenog života u slučaju bilo kakvog ekscesa, dok su pojedinci naučeni da zanemaruju rizik i postupaju kao da će u njihovom životu zauvek sijati sunce.

Kada bi se vaša firma zatvorila sutra, koliko bi vam dugo trajale rezerve novca dok ne nađete novi posao?

Umerenost i štednja, te tako skromne, staromodne reči, ili finansijska robusnost ako želite neki „zvučniji“ izraz, danas nisu ništa manje bitne nego nekad kad smo imali mnogo manje.

Čak i da imate tu sreću da danas dobro stojite, ne zaboravite da već sutra silom koja ne pita za vašu volju možete završiti kao čovek sa nekakvom imovinom, ali bez ikakvog prihoda. Tad vam ostaje samo da po kiši prodate svoj kišobran, naravno jeftino.

P. S. Ako se pitate šta je bilo s Natalijom, kao i mnogi ljudi njenog kalibra, i ona je završila u IT kompaniji iz čijih kancelarija svet zasigurno deluje sasvim bezbedno.