Inženjeri, povoljno

Upozorio ili pripretio?

Ako je suditi po reakcijama javnosti na ove njegove reči, biće da je ovo drugo, i biće da se toj javnosti to baš nimalo nije dopalo.

Treba imati razumevanja za gnev ljudi koji čuju milionera kako im gura prst u oko rečima da će umesto njih – lenjih, nezahvalnih i preskupih prosto uvesti neke Indijce koji će biti presrećni da sa svojom fakultetskom diplomom ovde crnče od jutra do ponoći za novac za koji naše umišljene inženjerske veličine neće da se udostoje ni laganih osam sati da odrade, nego zamišljaju da njihovo znanje vredi 800, 900, pa čak i 1.000 i više evra.

Jedino što Zoran Drakulić to nikada nije rekao.

Svakako je mnogo popularnije i za bilo čiju reputaciju korisnije ovde sasuti salvu kritika na račun nadobudnih tajkuna i njihovih dobro poznatih eksploatatorskih praksi kojima su u sadejstvu sa političkom korupcijom izgradili svoja bogatstva, ali u ovoj konkretnoj prilici ne bi bilo pravedno.

Drakulić, istina, neshvatljivo formulišući tu jednu skarednu rečenicu, koja uzeta van svog konteksta zvuči baš kao što je gore opisano, zapravo (a to se vidi iz kompletnog njegovog govora) uopšte nije imao nameru da kaže da će naši poslodavci da uvoze jeftine stručnjake da uzmu poslove našim ljudima.

Niti je sugerisao da su naši inženjeri preskupi. Niti da njihovo znanje ne vredi toliko koliko inače košta. Niti da oni nemaju izbora.

Upravo suprotno. Čitav njegov govor bio je upućen isključivo našim vlastima sa porukom da srpska privreda ima potrebu da zaposli veliki broj inženjera i drugih stručnjaka, ali da njih u Srbiji – nema.

A nema ih, jer naš obrazovni sistem tradicionalno proizvodi suviše malo mašinskih inženjera, elektroinženjera, softverskih inženjera, fizičara, matematičara i hemičara.

I još ih nema, jer i oni koje sistem proizvede, prvom prilikom odu iz zemlje u kojoj nema osnovne sigurnosti, poštovanja građanskih prava niti nade da se društvo kreće u smeru koji će to promeniti.

Da li je Drakulić rečenicu o Indijcima izgovorio kao vid pritiska na Vladu Srbije za šta bi mogla biti odgovorna ako ne poveća ulaganja u kapacitete prirodnjačkih fakulteta ili je na jedan društveno neosetljiv način konstatovao ekonomsku činjenicu da siromašna Azija nudi jeftinu radnu snagu (ili ono što bi on kao poslodavac možda voleo da je činjenica) zapravo ni nije važno.

Ono što jeste važno je da je uzeta u bukvalnoj (dakle pogrešnoj) interpretaciji – ta rečenica netačna. Nema tih indijskih inženjera koji će u Srbiji raditi 18 sati dnevno za 400 evra. A ako se neki takav i nađe, treba mu odmah dati otkaz, jer je to zasigurno tip stručnjaka koji će u rernu ubaciti frižider.

Indija je pedeset različitih zemalja u jednoj zemlji, a indijski inženjeri žive u najboljoj od njih. To možda jeste zemlja u kojoj nema čak ni dovoljno WC-a, ali je i zemlja sa igračima globalnog renomea na polju autoindustrije, telekomunikacija, farmaceutike, rudarstva…

Imaju njihovi inženjeri gde da se zaposle, za bilo koji novac koji traže. A ako i nemaju, zapadni poslodavci su na jedan klik daleko.

Tamo gde odlaze diplomci iz Beograda, tamo idu i diplomci iz Nju Delhija. Zato bi možda bilo mudrije, da sa svoje strane, umesto da uzaludno čekaju da se Ministarstvo prosvete probudi iz dugog zimskog sna, naši poslovni ljudi probaju da odvrate naše inženjere od odlaska u Nemačku i Ameriku, pre nego što pokušaju da dovedu indijske da rade u Srbiju.

Umesto manjih plata, rešenje je možda u većim.

U suprotnom će srpski poslodavci jednog dana shvatiti da im se proročanstvo ostvarilo i da su im stvarno ostali samo indijski eksperti od 400 evra.

Svi ostali će odavno sedeti u Simensu.