IT, plati porez

Prvo su bili advokati, pa taksisti, pa sada programeri. Još jedino da se neko seti da oporezuje majstore, pa da vidimo da li bi oni našli načina da se bune protiv takvog napada države.

Advokati su stupili u svoj legendarni štrajk kada je država dobila ideju da im uvede fiskalne kase. Budući da su u pitanju baš advokati, u argumentima koje su iznosili u svoju korist nimalo nisu zaostajali za inventivnošću koju pokazuju pri odbrani visokoprofilnih klijenata. Recimo, zamisao Zore Dobričanin po kojoj su Jutki konobari iskuckali 15.000 volkajućih poruka za Mariju Lukić dok je u kafani držkao telefon na punjaču – očito živeći u toj kafani, očito sa večito crkavajućim telefonom i očito sa konobarima koji ga mnogo mrzkaju – ni po čemu nije inferiornija od advokatske ideje da bi uvođenje fiskalnih kasa u njihove kancelarije – narušilo privatnost njihovih klijenata.

Zatim su tek malo manje legendarno štrajkovali taksisti, kada je državi pala na pamet ista ideja da se u taksi vozila uvedu fiskalne kase. Pošto taksisti nisu advokati, njihova argumentacija je bila nešto primerenija njihovom poslu – prosto su blokirali centar Beograda svojim autima.

Sada imamo programere. NJima je država konačno odlučila da „doaka“ i to tako što će ih naterati da plaćaju porez i doprinose na platu.

Dve su razlike između programera s jedne i advokata i taksista s druge strane. Prva je da programeri nemaju ucenjivačku moć koju imaju potonje dve grupe. Niti će zbog njih biti ugroženo funkcionisanje jedne od osnovnih društvenih funkcija (pravosuđa) niti će zaustaviti život u dvomilionskom gradu preprečavajući glavne putne arterije sa par stotina kola.

Druga razlika je u tome što su, strogo ekonomski posmatrano, IT stručnjaci neuporedivo značajniji za Srbiju od advokata i taksista. Izvoz IT usluga će prema Narodnoj banci Srbije, ove godine dostići 1,4 milijarde evra. To je godišnji rast od oko 30 odsto. To je je ujedno i jedna od retkih neto izvoznih delatnosti koje Srbija ima, pri čemu još prodajemo znanje, a ne prirodne resurse ili sirovine i tome slično. Uz to, veliki deo tog novca čine plate, što znači da ide građanima Srbije (programerima) koji zatim taj novac troše u Srbiji čime podstiču privredni rast.

Znači, programeri su resurs koji treba čuvati i razvijati.

Međutim, programeri su i građani Srbije koji koriste sve usluge koje im ta Srbija, takva kakva je, pruža, od obrazovnog i zdravstvenog sistema, puteva, policije, vatrogasaca, sudske zaštite, kanalizacije, vodovoda, IT infrastrukture i svega drugog što čini jednu državu. Kao građani, oni su takođe i jednako obavezni da poštuju zakone ove zemlje kao i svi ostali, a to uključuje i plaćanje poreza.

Kad smo time zaključili da država ima moralno pravo da programerima uvede obavezu plaćanja istih poreza i doprinosa koje moraju da plate recimo čistačice ili naučnici, dolazimo na pitanje da li država treba da im uvede tu obavezu.

Argument softverske zajednice je da ne treba, jer će pod jedan, srpski programeri time na globalnom tržištu biti manje konkurentni nego recimo ukrajinski, dok će pod dva, uvođenje ovih nameta prosto naterati ovu visoko pokretljivu grupu profesionalaca da se jednostavno odseli iz Srbije. Prvi argument je formalno tačan, ali se ne može prihvatiti, osim ako Srbija ne odluči da cela zemlja treba da postane poreski raj. Drugo, ako se jednim evrom kupuje više u Srbiji nego nekoj drugoj zemlji, naši programeri mogu da podnesu niže plate, a da zadrže isti životni standard kao njihove kolege u nekoj „skupljoj“ zemlji.

Na kraju je tu i pretnja odseljavanjem, koja je skoro sigurno, preterana. Naime, da bi živeli bolje, programeri bi morali da se odsele u neku „lošiju“ zemlju od Srbije, jer, ako bi se odselili u recimo Francusku ili Ameriku, postali bi cenovno nekonkurentni, odnosno morali bi da svoje usluge naplaćuju daleko skuplje nego sada da bi imali isti životni standard koji danas imaju. Oni tako imaju sledeći izbor: ili će ostati u Srbiji i podneti nešto manje plate ili će se odseliti u neku još siromašniju zemlju od Srbije ili u najboljem slučaju neku zemlju na sličnom stepenu razvoja ili će otići na Zapad na kom će mnogo teže moći da nađu posao.

Dakle, programeri, baš kao i taksisti i baš kao i advokati treba da u potpunosti dele isti poreski tretman kao i svi ostali građani Srbije.