Ja ti kažem rezultat, pa ti onda igraš utakmicu

Zvuči smešno? Kako znamo šta će se dogovoriti ljudi koji još nisu ni počeli da pregovaraju o minimalcu? Znamo, jer nam je predsednik Srbije već rekao šta će biti dogovor.

Pre nego što su Vlada Srbije, Udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikati razmenili argumente, pre nego što su uopšte seli za sto i pre nego što je čak i datum sastanka kad će sesti za taj sto bio utanačen, predsednik je izašao u javnost i objavio šta će se oni na kraju dogovoriti.

Dogovoriće se da bude 400 evra.

Dobro. Jasno je da su sami pregovori time potpuno obesmišljeni, ali istovremeno nismo saznali ništa novo. Naime, Vlada Srbije je svake godine do sada, baš svaki put kad su se vodili pregovori o minimalcu bila ta koja preseca i odlučuje koliku će najmanju zaradu radnici primati u sledećoj godini.

Rezultat takvog položaja Vlade Srbije je nemogućnost poslodavaca i sindikata da samostalno postignu dogovor, što u krajnjoj liniji uvek ostavlja Vladu kao onoga ko preseca i na kraju odlučuje. Sad je „samo“ preskočila taj korak i odmah rekla šta će biti na kraju svega.

Dakle, osim ako ne bude bilo velikog iznenađenja radnici će od januara 2024. primati minimalno 46.884 dinara (računajući 400 evra po srednjem kursu NBS).

Sindikati su nezadovoljni, a poslodavci će izvesno dobiti olakšice koje će ih privoleti da pristanu na ovo povećanje.

Međutim, koliko je to. Tih 400 evra je nekih 17 odsto povišice u odnosu na važeći minimalac. To je više od inflacije koja bi do kraja ove godine trebalo da se spusti na osam odsto međugodišnje, tako da bi, bar teorijski, zaposleni sa najnižim zaradama od naredne godine trebalo da imaju nešto lakši život.

Taj život će i dalje biti težak, jer čak ni tad minimalna plata neće pokrivati troškove minimalne korpe. Cilj koji su sindikati postavili sebi, i oko kog su zapravo pre nekoliko godina i postigli dogovor sa Vladom Srbije, da minimalna plata treba da dostigne minimalnu korpu, sam po sebi je upitan. Zašto tačno taj iznos?

Minimalna korpa se računa na osnovu potreba tročlanog domaćinstva, a u takvim domaćinstvima dva odrasla člana mogu imati dve plate, a ne jednu. Vreme kad je otac porodice radio, a žena ostajala kod kuće odavno je prošlo. Međutim, tačno je i to da u domaćinstvima sa donjeg dela materijalne lestvice, vrlo često jedan od supružnika nema uvek posao, pa bi se tu mogao naći osnov za izjednačavanje minimalca sa osnovnom korpom.

Ali u takvim domaćinstvima, takođe često, nijedan supružnik nema posao, tako da insistiranje na vezivanju jedne minimalne plate sa jednom minimalnom korpom opet nema previše smisla.

Što ne znači da minimalna plata ne treba da bude jednaka, pa čak i viša od minimalne korpe. Treba. Pogotovo što je ta minimalna korpa u Srbiji – besprizorno minimalna.

Ali vezivanje za minimalac koji je jednak korpi dovešće do toga da kad se jednom te dve veličine izjednače, sindikati neće imati osnova da dalje traže povećanje minimalca iznad te korpe, što će dugoročno biti pogubno za najniži sloj radništva.

S druge strane, poređenje korpe i plate nudi nam mogućnost da vidimo da li se i kako menjao životni standard ljudi u Srbiji tokom godina. Tako je 2013. za jednu minimalnu potrošačku korpu bilo potrebno potrošiti 1,76 minimalnih plata, što je do 2021. palo na 1,24 plate, a onda tokom ove godine poraslo na 1,3 plate.

Kad bi cene ostale na ovom nivou, a minimalac skočio na 400 evra, trebalo bi 1,1 minimalac za pokrivanje najosnovnije korpe. Pošto će cene skakati, jasno je da rast standarda najmanje plaćenih radnika neće biti ovoliki (ili „ovoliki“), ali je takođe tačno da će pod uslovom da inflacija ne eksplodira mimo očekivanja, ljudi na minimalcu ipak videti izvesno poboljšanje svog standarda u odnosu na trenutni.

Inače, samo ukratko, tokom prethodne decenije, radnici sa prosečnom platom stigli su od toga da su im za prosečnu potrošačku korpu potrebne 1,47 plata do toga da im sada treba 1,15 plata.

Radnici sa medijalnom platom (ona plata ispod koje je 50 odsto radnika u Srbiji, a iznad koje je drugih 50 odsto) 2018. su morali da daju 1,82 takve plate za prosečnu korpu, a danas 1,5 takvih plata. Da li je ovaj napredak mali ili veliki, svako lako može da zaključi.

Nesumnjivo je, međutim, da su penzioneri u prethodnoj deceniji videli najmanje napretka u svom životu: Godine 2013. za minimalnu korpu trebalo je dati 1,46 prosečnih penzija, a danas 1,37. Decenija razvoja Srbije najstarijima u našoj zemlji nije donela skoro ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.