Kakav uspeh, imamo auto-put!

Juče je Srbin dobio Nobelovu nagradu.

Juče smo se spustili u središte Zemlje.

Juče vratili Kosovo.

Izlečili kancer.

Šta god da smo juče uradili, mora biti da je bilo nešto značajno za čitav svet, nešto što će doprinos našeg naroda ukupnim dostignućima čoveka zauvek povećati. Jer, zašto bi inače prvi kanal Radio televizije Srbije proveo čitav jučerašnji dan emitujući, bez prestanka, specijalnu emisiju o tom nečemu, toliko važnom da svaki stanovnik ove zemlje o tom mora čuti svaki detalj i svako mišljenje.

Šta je to što smo juče uradili, o čemu će generacije u školama učiti?

Otvorili smo auto-put Obrenovac – Ljig.

To je taj veličanstveni poduhvat našeg duha i ruku koji zavređuje da mu se punih šest sati nedeljnog popodneva klanjamo dok u direktnom programu predsednik obilazi svaki kilometar novog asfalta.

„Miloš Veliki – put koji spaja Srbiju“, tako se zvala emisija o cesti dužine 67 kilometara između Ljiga i Obrenovca.

Miloš Veliki, čovek koji je na prevaru ubio onog pre sebe. Srbin koji je glavu ubijenog Srbina poslao na poklon turskom sultanu. U mladosti sluga, uspeo da postane vladar. Nepismeni autokrata. Siromah koji je na vlasti stekao najveće bogatstvo.

Miloš Veliki. Otvarao škole. Šurovao i ratovao s Turcima. Molio Rusiju. Izborio nezavisnost Srbiji.

Omiljena istorijska ličnost Aleksandru Vučiću.

Nije teško videti zašto. Kao što nije teško videti ni zašto se auto-put zove Miloš Veliki, a ne Miloš Obrenović. Da li je teško pogoditi ko je odlučio da se put baš tako zove? I po kome se onda stvarno zove? Da li po Milošu? Ili po onom po kom je nacrtan spomenik Zoranu Đinđiću što će stajati usred Beograda: strela rano prekinuta, pa posle nastavljena da snažno stremi uvis.

Političari teže velikovečnosti. Stih Bijelog dugmeta „po meni se ništa neće zvati“ svakom vladaru jednak je hladnoj smrti. Otud megalomanija.

Auto-put od Obrenovca do Ljiga bitna je spona u ukupnoj putnoj mreži Srbije i njegov završetak je značajan korak na putu ostvarenja višedecenijskog plana da Srbija dobije 1.185 kilometara auto-puteva na koridorima 10 i 11. Na ostvarenju tog projekta radile su sve vlasti od 2008. do danas, a pre toga se radilo uglavnom pre devedesetih. U 21. veku, sa supermodernim načinima gradnje, otvaranje jedne ovakve deonice ne zaslužuje više od glavne vesti u večernjem dnevniku. Sve preko toga samo je potvrda naše privredne, a i duhovne zaostalosti.

Pre tri godine u Danasu je izašao naslov „Vučić ispred Tita, ali iza Tadića. Tada, sa četiri godine na vlasti iza sebe, današnji predsednik je izgradio manje auto-puteva nego što je Boris Tadić izgradio za poslednje četiri godine svoje vladavine. Novih podataka nemamo, ali ne treba sumnjati da je u ove tri dodatne godine Vučić uspeo da prestigne svog prethodnika. Nama ta trka ne znači ništa, ali putevi znače. Sve dok euforiju držimo u proporciji sa uspehom.