Kakva luda nedelja

Prava pravcata, ali neprirodna magla (opet kao toliko toga u Srbiji) proizvod je ljudskog dejstva. I mada je najlakše okriviti EPS i njegove najprljavije termoelektrane u Evropi, ovog puta razlog smo mi, građani, koji ložimo ugalj i drva i sav dim i čađ šaljemo direktno na ulicu. To radimo jer smo siromašni pa nemamo novca za bolje.

Zato taj razlog nismo ni mogli da čujemo iz usta predsednika Vučića kad je, preuzimajući posao ministra ekologije, uspeo da konstatuje potpuno suprotno – da imamo zagađenje jer nam je skočio standard pa kupujemo kola, a kola zagađuju vazduh i eto. Samo što nije eto. Nego ugalj i drva, gume i lož ulje, a za to nam predsednik nije ponudio nikakvo rešenje, koje inače postoji: preći na gas i toplotne pumpe. Ili barem pelet.

Odreći se PDV-a na pumpe i visokoefikasne peći, subvencionisati bankarske kamate na kredite za ekološko grejanje, dotirati kupovinu najsiromašnijima (da li ćemo ikada dobiti socijalne karte?), par godina posle toga zabraniti loženje. Ne bismo bili prvi koji su ovako rešili problem zagađenja vazduha, ali o tome od vlasti ni reč nismo čuli. Jer su, kako beše, krivi naši automobili i dobar život.

900 EVRA: Prošlonedeljno zagađenje je ušlo u pluća Beograđana, a očito i u njihove glave, pa se tako pojavilo objašnjenje predsedničkog „plana“ da prosečna plata u Srbiji dostigne 900 evra u 2025. „Objašnjenje“ je veća karikatura od samog „plana“. Ukratko, umesto da novac uložimo, zašto ga ne bismo potrošili na plate.

Rašće nam uvoz umesto izvoza, ali pa šta. Imaćemo inflaciju 20 odsto za šest godina, ali će nam kurs ostati fiksan. Firme će nam biti nekonkurentne, ali nema veze. Nije ni čudo što se o ovom paradržavnom planu zvanično niko ne izjašnjava. Puštaju da, jelte, nezavisna analiza, radi svoje. Ipak, bilo bi lepo čuti šta ministar finansija Siniša Mali ima da kaže. Da li je ovo stvarno državni plan ili on ima neku drugu ideju. To što je „900 evra“ suprotno svim zvaničnim dokumentima, od budžeta do Fiskalne strategije, ovog puta ćemo zanemariti.

1.000 EVRA: U srpskoj politici izgleda važi pravilo, ako protivnik ponudi 900 evra, ti ponudi 1.000. Tako je Stranka slobode i pravde (Dragan Đilas) prošle nedelje objavila svoj plan „ne za šest godina, nego za šest meseci“: lekarima 1.000 evra plate naviše, vaspitačicama 700, sestrama 600. Podržavljenje „nacionalnih resursa“, teranje banaka da spuste kamate na EU nivo, niži porezi i tome slično. Zvuči lepo, ali odakle pare? To se i oni pitaju, a odgovor govori sam za sebe.

Prvo, 700 miliona evra će uzeti „od besmislenih projekata“ (stadioni, neke pruge itd). Dakle, trajni trošak (zarade) hoće da plate ukidanjem jednokratnog troška i to onog koji se finansira kreditima. Treba li objašnjenje? Drugo, još 762 miliona evra hoće da namaknu tako što će troškove državne administracije vratiti na nivo iz 2012.

To znači smanjenje plata svim zaposlenima u administraciji na nivo od pre osam godina. Treće, hoće da ukinu subvencije železnici i RTS-u! Kome još treba pruga i javni servis. Četvrto, hoće da uštede 80 miliona evra na kupovini banja od PIO fonda. Ušteda je nula, jer svaki dinar manje PIO fondu znači dinar više za penzije iz budžeta. Peto, 120 miliona za penale i kazne bi kao prosto nestalo kao trošak. Itd, itd. O bankama da ne govorimo.

Dva divna plana, jedan Vučićev, drugi Đilasov, govore nam da je predizborna trka već ozbiljno počela. Šta li nas tek čeka?

ZORANA: Možda nas i ona čeka? Vikend pred prošlu nedelju ministarka infrastrukture je bila zalepljena na sve naslovne strane vladinih tabloida kao neko ko prima mito preko uhapšenog Miroljuba Jevtića. Već do ponedeljka Zorana je sa tih naslovnica stručno odlepljena. Šta se tu desilo teško ćemo razaznati dok ova magla ne prođe, ali nemajte sumnje, ima veze s izborima.

CENZUS: Ovaj dnevnik završavamo još jednom vešću sa početka nedelje. Vučić je odlučio da spusti prag za ulazak u Skupštinu na tri odsto. Sva gracioznost i lepota političke manipulacije u jednom dodiru. U trenu je ubacio svoje opozicionare u parlament, kreirao opsenu pluralizma buduće Skupštine, samim tim oslabio delegitimizacioni efekat bojkota, na maksimum odvrnuo iskušenje za opoziciju da ipak izađe na izbore, a ujedno pripremio teren da ih optuži za licemerje i oportunizam ako pokleknu i izađu, pokazao širokogrudost pred strancima ako ne izađu („šta još hoće, da ih ručno unesem u Skupštinu“, verovatno će reći) i sve to jednim ultrademokratskim, neiznuđenim gestom slobodne volje najjačeg političara u državi. Nema šta, potez majstora.