Ko je kriv za CHF

Neki odrasli ljudi su svojevoljno sklopili nekakve ugovore i sada plaćaju tačno ono što su potpisali. Uz to su radili suprotno upozorenjima tadašnjeg guvernera Narodne banke Radovana Jelašića o mogućem rastu franka i, ko se dobro seća, čak često ismevali svoje naivne prijatelje sa kreditima u evrima, kojima su za „isti“ zajam stizale veće rate nego njima.

Sada, kada ih je stvarnost udarila po glavi, protestuju, blokiraju sudijama Vrhovnog kasacionog suda prolaz, nose transparente s preškrabanim natpisom „kapitalizam“ i zahvaljuju se predsedniku Vučiću koji im obećava 120 miliona evra, malo iz državnog, malo iz bankarskog budžeta.

Zahvaljujući protestima „1 od 5.000.000“ ti ljudi će ove nedelje možda rešiti svoj, sada već decenijski problem, međutim – pitanje je da li je to pravedno?

Sve do sada napisano sigurno zvuči surovo, ali je svaka reč istinita. Ipak, srećom po dužnike, u ovom slučaju postoje i neke druge istine.

Da li su banke imale izvore u švajcarskim francima? Da li su se banke zaštitile od skoka franka deviznim hedžingom? Da li su banke znale za rizik od skoka franka i da li su o tome adekvatno obavestile klijente pre uzimanja kredita? Da li su banke iskoristile nesrazmeru u svom i znanju klijenata da im prodaju veći kredit? Da li se svetska ekonomska kriza može smatrati promenom okolnosti dovoljnom za raskidanje ugovora? I konačno, da li, ako nema odgovornosti banaka, država ipak treba da pomogne dužnicima? A s obzirom na Vučićevu najavu – i pitanje da li država treba da im pomogne čak i ako postoji odgovornost banaka?

Prema tvrdnjama NBS, banke jesu imale izvore u francima, ali su u značajnom delu ti izvori obezbeđeni finansijskim derivatima, uglavnom svopovima (u 2016. su banke imale 814 miliona franaka plasiranih kredita, od čega je 259 miliona franaka bilo pokriveno derivatima). Posao je NBS-a da detaljno ispita strukturu svih ovih finansijskih instrumenata kako bi utvrdila u kojoj su meri banke stvarno bile pogođene promenom vrednosti franka, a u kojoj su im ovi instrumenti eventualno pružili zaštitu. Slično tome, treba ispitati i da li su se banke zasebnim ugovorima hedžovale od valutnog rizika na franke. Ako je NBS i sprovela ovakvu analizu, javnost o njoj nikad nije obaveštena. Ukoliko je odgovor na ova dva pitanja potvrdan, bankama se ne bi smelo dozvoliti da od građana naplaćuju rate po redovnom kursu, jer bi to predstavljalo nezakonitu zaradu na promeni kursa, a ne zaradu od kamate na koju banke jedino imaju pravo.

Kakve su bile interne procene banaka o kretanju franka u budućnosti? U SAD su banke koje su klijentima svesno prodavale bezvredne obveznice, reklamirajući ih kao visoko kvalitetne platile milijarde dolara kazne. U Srbiji, ako se ispostavi da su analize banaka pokazivale visok rizik od značajnog rasta franka tokom perioda otplate plasiranih kredita, a banke o tom riziku nisu obavestile klijente, a naročito ako su im te kredite još i reklamirale kao povoljnije, banke bi trebalo da budu slično kažnjene, a klijenti obeštećeni. Slično važi i ako se ispostavi da banke u svojim procedurama nisu predvidele ili nisu sprovodile obaveštavanje klijenata o razlici između kredita u francima i kredita i evrima i rizicima od vezivanja kredita za švajcarac.

Na kraju, ako se utvrdi da je kriza bila potpuno nepredvidiv, a kataklizmičan događaj koji je doveo do drastičnog rasta franka, sud bi mogao da ustanovi ništavost ugovora. U tom slučaju bi klijenti bili dužni samo da vrate iznos glavnice (u francima), a ne i kamatu i to bi bilo pošteno. Ovde možda nije zgoreg napomenuti da su kredite u francima uzeli i mnogi bankari, kao i neki od najpoznatijih ekonomskih stručnjaka u Srbiji, koje ovog puta nećemo imenovati, što bar na nivou anegdote ukazuje na to da ovakav rast franka niko nije bio kadar da predvidi (ili im je prosto alavost pomutila rasuđivanje).

Konačno, Vučićev predlog. Ako sud presudi u korist klijenata, država će 20-30 odsto troška pokriti sama, a banke da uzmu 60-70 odsto, „jer ćemo ih inače teško umiliti“ da plate. Grešku ovakvog razmišljanja najbolje je opisao moj kolega Miloš Obradović: ako sud presudi protiv banaka, onda one ne mogu da neće da plate, jer je odluka suda obavezujuća, te se nemaju za šta „umiljavati“, a ako presudi u njihovu korist, onda banke ni ne treba ništa da plate jer ni za šta nisu krive.

Dakle, u prvom slučaju država ne sme da baca naše pare. U drugom slučaju može – ali se onda vraćamo na pitanje punoletstva. Da li je pravično davati socijalnu pomoć od 7.000 evra po klijentu, ljudima koji imaju i posao i stan i koji su svojim potpisom sebe doveli u ovu situaciju, dok istovremeno pola miliona ljudi u Srbiji živi u potpunom siromaštvu? Možda i jeste. Odlučite sami, vi ste poreski obveznici.