Igra prestola uživo. Na manje od tri meseca od parlamentarnih izbora, istovremeno sa međustranačkim obračunima na liniji SNS – opozicija, moralnim i praktičnim posrtanjima i odupiranjima zovu cenzusa od tri odsto, izdajama koje najuvaženiji prvaci poklanjaju svojim strankama u finišu okupljanja pred bojkot i opštoj zbunjenosti na lokalu – u samoj vlasti se odvija ništa manja drama.
Za manje od mesec dana dva napada na Zoranu Mihajlović, oba iz njene kuće.
Hapšenje direktora Infrastrukture Železnice Miroljuba Jevtića, pa neposredno posle toga hapšenje državnog sekretara Ministarstva infrastrukture Miodraga Poledice sve su samo ne slučajni. I dok ne možemo pouzdano dokučiti za šta je Zorana tačno kriva, kome smeta, ko li je se plaši, možemo pročitati šta ona sama ima da kaže o sebi, partiji i Srbiji.
U izvrsno vođenom intervjuu Dušana Teleskovića i Veljka Lalića u Nedeljniku, ministarka Mihajlović počinje konstatacijom da joj je jasno da je meta ona, te da ne želi da Poledica bude njena kolateralna šteta, „kao što ni ja sutra ne želim da nekom drugom budem kolateralna šteta“. Ministarka, jasno je, može biti kolateralna šteta samo jednom čoveku, Aleksandru Vučiću, trenutno neprikosnovenom vođi SNS i predsedniku Srbije. Ali, Mihajlovićeva to ne kaže, već naprotiv, predsednika izričito ekskulpira i krivca za napad na sebe traži negde drugde. Naravno, to je i očekivano, jer bi sve drugo bilo čisto samoubistvo.
Mihajlovićeva nastavlja dalje: hapšenje Jevtića je „bio napad parapolicijskog taloga“. Da li bi ostala u SNS kad bi Nebojša Stefanović (ministar policije) postao predsednik stranke: „Ne bih“.
I konačno: „Ne pristajem da živimo u vreme Staljina“.
Šta je to zbog čega ministarka misli da neko pokušava da se ponaša kao u vreme Staljina? Da li joj je na umu praksa sovjetskog diktatora da seče glave saradnicima koji mu se po bilo čemu zamere ili praksa Berije, Staljinovog šefa tajne policije i kasnije ministra unutrašnjih poslova, da svoje suparnike kompromituje i zatim eliminiše, braneći tako svoje mesto u hijerarhiji?
Da li je na delu pokušaj „Nebojše iz Beograda“ da iz SNS odbaci strano telo, kao što se čini da nam ministarka sugeriše ili je ipak sam predsednik zaključio da je negde nekako preterala? Da li će posle izbora SNS biti stranka po ugledu na Nešu ili po ugledu na Zoranu?
„Ja se radikala ne plašim i to ih najviše nervira. Govorim da je njihov predsednik džuboks koji peva onoliko koliko u njega novčića ubacite. I što podsećam šta su radikali uradili kad su imali bilo kakvu moć i koliko je to koštalo… ljudi, suza, žena, ekonomije, svega. I da današnja Srbija nije SRS“, kaže Zorana.
Zato je, i to je rekla, niko iz SNS danas ne brani: „Zato što nisam potekla iz Srpske radikalne stranke“.
Pa da li je onda Zorana Mihajlović naprednjak. „Da li se tako oseća?“, pitali su novinari.
„Ja sam član SNS“.
„Član SNS“. Samo „član“. Ne, „jesam, ja sam naprednjak“. Ne, „da osećam se tako“.. Nego samo, „ja sam član“.
I sa čim ta stranka, čiji je ona član, sada ide pred građane na izbore? Sa autoputevima i zemljama koje su povukle priznanje Kosova, kaže ministarka. Znači, sa Zoranom i Ivicom, primetile su i kolege.
I na kraju kao i uvek, novac.
Zašto Zorana danas nekom smeta: „Da li zato što ide novi investicioni plan u kojem ćemo zaključiti ugovore od devet milijardi evra?“
I zašto je smetala u Ministarstvu energetike: „Najveći ratovi su se vodili zbog novca i zbog žena… Ovde nije zbog žena, dakle zaključujem da je zbog novca“.
Čijeg novca, nije rekla. Ali, nije ni morala, zar ne?
„Nisam još pokazala sve što mogu. Tu negde ispred mene je sve ono što želim još da postignem.“ Možda…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
