Ako ćemo jednu stvar naučiti od aktuelne epidemije korona virusa, onda je to činjenica da država nema svoj novac.
To znači da ćemo sve programe pomoći privredi, sav trošak lečenja, svakih 100€ koji su nam „poklonjeni“ pred izbore i svaki minimalac koji je država uplatila na račune poslodavaca, na kraju platiti mi, građani.
Uz nas, ceh će platiti i privreda, ali i privredu na koncu takođe čine samo ljudi, pa se i taj trošak opet svede na čoveka, građanina.
Kako to u praksi izgleda?
Da bi pomogla firmama da zadrže poslovanje, a ljudima da ne ostanu bez radnih mesta, Vlada je formirala niz mera koje se sve svode na prelivanje novca iz budžeta u džepove firmi i građana.
Jedan deo mera čini bukvalno prebacivanje novca na račune ugroženih, dok drugi deo čini odlaganje plaćanja poreskih obaveza.
Sa stanovišta državne kase, u ovom trenutku obe stavke doprinose stvaranju rupe u budžetu koja se mora popuniti. Jer, javni budžeti služe za finansiranje redovnih troškova države – plaćanja policije, vojske, sudstva, prosvete, lekara, vatrogasaca, carine, inspekcija, državne administracije, gradnje puteva, pruga, bolnica, mostova, popravke i širenja kanalizacije i vodovoda, plaćanja gradske čistoće i tome slično, što sve traži određeni novac.
Sada, kada će zbog odlaganja poreskih obaveza privredi, i uz očekivani privredni pad koji će sam po sebi dovesti do manjih poreskih prihoda, u budžetu biti manje novca nego što je planirano, te kad se na to još doda i neočekivani trošak plaćanja ekonomske i medicinske borbe protiv epidemije, jasno je da država neće imati novca za sve ove svoje redovne funkcije.
Kako se ne bi desilo da lekari i nastavnici ne dobiju platu, a ulice budu pune smeća, država je za popunjavanje novonastale budžetske rupe uzela zajam. Taj zajam će, naravno, morati da se vrati. Ali kako?
Ima onih koji misle da država nekim magičnim sistemom, nekim svojim vlasništvom finansira svoje funkcije, ali zapravo sve što država ima je, manje više, samo naš porez.
Dakle, ili će porezi ići gore ili će troškovi (usluge države) ići dole. Ili ćemo od 2021. imati izvanredan višegodišnji privredni rast pa ništa od ovoga neće biti potrebno.
Ako tu poslednju opciju isključimo, ostaje nam da pogledamo šta nas u budućnosti realno čeka, a što već sada vidimo da počinje da se dešava.
Najaktuelnija tačka je minimalac. Pregovori o povećanju najniže zarade upravo su počeli, ali će kao i svake godine konačnu odluku doneti Vlada (sindikati i poslodavci su uvek bili na suprotnim stranama, što ostavlja državu kao defakto odlučioca o visini minimalca).
Prošle godine je dogovoreno da ove godine minimalac bude izjednačen sa visinom minimalne potrošačke korpe, odnosno da bude podignut sa sadašnjih 30-ak hiljada dinara na preko 37.000. Korona je taj dogovor bacila u kantu za smeće, što znači da će prvu i najdirektniju cenu oporavka ekonomije platiti najsiromašniji među nama.
Ako minimalac uopšte ne bude podignut (mada će bar nekog rasta verovatno ipak biti), to bi bio gubitak od preko 85.000 dinara po čoveku u narednoj godini. To su skoro tri pune plate koje ljudi koji danas primaju minimalac neće dobiti, a koje bi dobili da nije korone. To je ujedno i ozbiljna razlika u kvalitetu života koje neće biti.
Ovu uštedu u odnosu na raniji dogovor će podeliti država i poslodavci, mada više država, jer su poslodavci ionako tražili poresko oslobođenje kao nadoknadu za viši minimalac. Bilo bi pogrešno reći da odustanak od ovolikog povećanja minimalca u ovoj situaciji nije opravdan, ali to ne menja na činjenici da prvi teret pada na one koji imaju najmanje.
Nakon što sebi smanji sve ranije planirane troškove vezane za viši minimalac, država će naredne godine uštedeti i na drugom planiranom trošku – rastu plata u javnom sektoru.
Slobodno se može uzeti da ovog rasta prosto neće biti. I ovo se može braniti kao opravdano – uostalom, plate su na državnom kazanu u proseku mnogo veće nego na privatnom, pa ako svi drugi moraju da podnesu teret krize, zašto bi državni službenici jedini bili pošteđeni, naročito kad već sad imaju bolji standard nego ostali građani? Ali, opet, oni su drugi na spisku platilaca državne pomoći firmama i to treba znati.
Iako nije izvesno, za očekivati je da ćemo u sledećih godinu dana videti i rast raznih cena državnih usluga, od poskupljenja komunalija (struja se već pominjala) pa nadalje. Za očekivati je i hiperaktivnost Poreske uprave i svih inspekcija, kako bi se namaklo što više novca u državnu kasu, što će najviše pogoditi najmanje privredne učesnike i njihove, opet, najmanje plaćene radnike.
Moguće je da dođe i do rasta poreza, što će u zavisnosti od vrste poreza platiti bilo građani kroz manje novca da kupe ono što im treba (veći deo plate ode na porez nego na namirnice) bilo firme kojima će kako god se okrene, trpeti profit (što će, između ostalog, dodatno pritisnuti i plate). O rasterećenju nameta na rad, teško da će biti i pomena u skorije vreme, a ima ekonomista koji strahuju da bi i penzije mogle biti pogođene.
Na kraju, ako sve ovo ne bude dovoljno, ostaje nam da prikočimo sa izgradnjom puteva, pruga, elektrana, fabrika za reciklažu, nasipa i bolnica. U tome smo eksperti.
Jedino stadione nećemo zapostavljati. To nam je predsednik ovih dana ponovo obećao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
