Kosovske carine Srbiji: Evropska nemoć i druge bajke

Ubijena je uz dva uboda carinskim napadom Prištine u Beograd, prvo sa 10 pa sa 100 odsto, čime je jedan od retkih evropskih instrumenata regionalne stabilnosti pokazao koliko je strukturno slab. Neobično je koliko je u ovoj stvari sve jasno i sasvim crno-belo: Srbija je dobra, Kosovo je loše, a EU po običaju blazirana.

Kosovska odluka da očito jako bolan poraz u Interpolu leči carinskim anestetikom prema dvema članicama Cefte, Srbiji i BiH, predstavlja direktno kršenje ovog sporazuma o slobodnoj trgovini. Ali, umesto da Kosovu odmah bude zaprećeno isključivanjem iz Cefte, na delu je pretvaranje da se ništa ne događa.

Pitanje je zašto je to tako? Kada je pre tri godine Hrvatska blokirala ulazak kamiona sa srpskom robom na svoju teritoriju, Evropska unija je stala na stranu Srbije i jednom packom zaustavila infantilni avanturizam Zagreba. Sa Kosovom to za sada ne vidimo. Jesu Han i Mogerinijeva načelno konstatovali da je Kosovo prekršilo Ceftu i da treba da ukine carine, ali dalje od tog poziva se nije išlo. Na ovo se mora gledati politički, jer u slučaju hrvatske blokade Unija nije imala nijedan politički interes, sem interesa da ne bude talac politikantskog manevra jedne male istočne članice koja ju je pokušala koristiti kao štit. Ali, u slučaju Kosova, EU ima politički podstrek da Srbiji ukaže na cenu protivljenja kosovskoj nezavisnosti, dok u isto vreme EU nije direktno umešana u ovaj spor pa nema sopstvenih načela koja bi morala da štiti kao u slučaju s Hrvatskom. Dakle, jedna načelna osuda uz prećutnu trpeljivost može delovati oportuno, naročito uz vladajući narativ po kojem su Srbi loši, a Kosovari dobri momci.

Ali, činjenica je i da je EU defakto pokrovitelj Cefte, sporazuma čiji je cilj da pripremi zemlje za ulazak u EU. Ako Brisel dozvoli da jedna zemlja (ili „zemlja“) tako otvoreno pogazi pravila iza kojih suštinski stoji EU, rizikuje da izgubi autoritet u regionu i da se ubuduće na nešto slično odluči i Srbija ili Bosna ili opet Kosovo. Eskalacija koja bi mogla da zahvati ceo region i da se sa ekonomskog ponovo prebaci na politički pa čak i vojni teren uopšte nije daleko. Toga su sigurno svesni i u EU pa se može očekivati da ovakvu situaciju ipak neće dugo trpeti.

Može se spekulisati da se čeka pogodan trenutak da se okrive obe strane i tako fingiranjem moralne ekvivalencije spase Haradinajev obraz u lokalnoj javnosti.

U tom smislu, monaška trpeljivost Beograda deluje promišljeno. Srbija treba da istraje u nereakciji sve dok se u stranoj javnosti ne formira čvrst narativ o prištinskoj neodgovornosti, ali je preduslov za to medijsko i institucionalno forsiranje ovog problema u svim forumima koji su Srbiji dostupni. U suprotnom, carine mogu postati prosto „stanje na terenu“ na koje su svi zaboravili te bi naš eventualni kontrapotez bio viđen kao remetilački čin.

U jednom trenutku, međutim, taj potez će morati da dođe. Ako EU ne savlada kosovske ispade, Srbija uskoro neće imati druge opcije nego da uzvrati. To je bitnije na političko-simboličkoj ravni nego na ekonomskoj. Srpski plasman na KiM je manje od tri odsto našeg BDP-a, dok Priština ka centralnoj Srbiji šalje devet odsto svog BDP-a, a uvozi čak 15 odsto. Priština će svoj potez osetiti na fiskalnoj kasi, a još više ispod kase, dok će Srbija preći pored njega.

Ali, jedna reč Brisela sve to može da spreči. Zapretiti izbacivanjem iz Cefte, zapretiti blokiranjem pregovora ili im prosto reći „sad je dosta“. To će biti dovoljno.