Kratak život srpskih startapa

Moja opaska da to ujedno znači da je svaka druga firma preživela, navela je jednog mog prijatelja da me s nevericom pozove da pita kako u tome ne vidim veliki problem. Nije li to konačni dokaz katastrofalnih uslova u kojima posluje naša privreda kada svaki drugi koji krene u biznis, posle pet godina mora da stavi katanac i digne ruke od preduzetništva?

Pa – nije.

Iako je jasno zbog čega ljudima koji ne prate redovno poslovnu ili ekonomsku tematiku na prvi pogled može delovati kataklizmično vest da se polovina firmi u Srbiji udavi u roku od pet godina, to je zapravo sasvim uobičajena i normalna pojava. Uobičajena u Srbiji, uobičajena u Evropskoj uniji i uobičajena u Sjedinjenim Američkim Državama.

Uzmimo SAD, simbol preduzetništva, za primer. Prema zvaničnim podacima američke statistike (BLS, Bureau of Labor Statistics) od svih preduzeća osnovanih zaključno sa martom 2015, do marta 2020, iliti pet godina kasnije, opstalo je tačno njih 50 odsto. Drugačije rečeno, baš kao u Srbiji.

U Evropskoj uniji, s druge strane, prema podacima Eurostata, stopa petogodišnjeg opstanka privrednih subjekata u 2018. je bila 44,62 odsto. Ako bismo terali mak na konac, srpski početnici u biznisu bi čak izašli sposobniji od svojih kolega u EU i Americi, pošto je kod nas stopa preživljavanja prošle godine bila 52,7 odsto, međutim, ovakvo ravnanje “u procenat” bi naravno bilo besmiseno. Poenta ovih podataka je da se vidi da stvari nisu uvek onakve kakve se na prvi pogled mogu učiniti.

Dakle, selekcija u kojoj polovina startapova ne preživi ni pet godina je sasvim normalna stvar. Štaviše, u nekim zemljama poput Nemačke na primer, prag od pet godina rada uspe da preskoči tek 36,51 odsto novih privrednika (2018): Da li je to Nemačka slučajno toliko gora od Srbije?

U SAD petina tek osnovanih firmi ne uspe da preživi ni jednu jedinu godinu, a 30 odsto se zatvori u roku od dve godine. Slično je i u EU.

Treba li sve to da nas čudi i zabrinjava? Naravno da ne. U poslovne aktivnosti ulaze najrazličitiji ljudi, sa različitim nivoima kapitala, različitim nivoima znanja i posvećenosti, različitim kvalitetom ideja i različitom srećom. Slično tome, biznisi se i gase iz najrazličitijih razloga: Jer su osnivači shvatili da nisu za taj posao, jer su dobili bolju ponudu, jer ih je kupila veća firma, jer im je ponestalo kapitala, jer ih je nadmašila konkurencija, jer ih je “ubila” birokratija, jer im ideja od početka nije valjala, jer su dobili bolju ideju za drugi biznis…

Misliti da od 100 odsto firmi koje se danas osnuju, skoro sve treba da opstanu da bi privreda bila uspešna je potpuno deplasirano.

U Americi 10 godina preživi tek svaka treća firma, a 20 godina tek svaka peta. četiri od pet se ugase. Da li su neuspešni?

Problemi srpske privrede, a naročito startapa su realni, ali se teško mogu pročitati iz ove jedne statistike o broju ugašenih firmi. Poreska opterećenja nisu mala, birokratija je komplikovana, izvori finansiranja često skupi ili sasvim nedostupni, uslovi poslovanja nisu isti za sve, pravna zaštita je spora, neefikasna i nedosledna, korupcija je svuda.

Ako se, znajući sve to, nešto eventualno i može pročitati iz podataka o životnom veku srpskih preduzeća, onda je to žilavost naših ljudi koji ulaze u biznis. I to je to.