Lako je bacati tuđe pare

Jednom prilikom dogovoren je sastanak o budućem ugovoru, i sa ruske strane u prostoriju ulaze: britanski advokati, međunarodni konsultanti, geolozi, čitav „drim tim“ vrhunskih stručnjaka. Sa srpske strane ulazi Dejan Mihajlov i seda da pregovara.

Priča verovatno nije sasvim tačna i više je karikatura stvarnog događaja, ali kao i svaka dobra karikatura i ova jasno pogađa suštinu: da naše vlasti poslu (a i politici) pristupaju amaterski. Pogledajmo rezultat pregovora sa Gaspromom. NIS je dat za samo 400 miliona evra. Srbi su jedini dobili manjinski umesto većinskog udela u Južnom toku na teritoriji svoje države, a Rusima je odobreno da rudnu rentu plaćaju tek tri procenta (inače je sedam odsto, a u Rusiji 22 odsto). Na kraju je Rusija rekla čak da neće ni da gradi Južni tok, što joj nije teško palo jer Srbija nije tražila da se ta obaveza i napismeno stavi u ugovor (!), a politički potkontekst celog aranžmana koji je sugerisao rusku podršku kosovskoj politici Srbije ovih dana dobija epilog u formiranju vojske „Republike Kosovo“.

Da od te 2008. do danas ništa nismo naučili o biznisu vidi se iz prošlonedeljnih vesti o još dve arbitraže koje je Srbija izgubila, što će nas koštati novih 50 miliona evra. Ispostavilo se da iz nekog razloga Belgijanci i Austrijaci, baš kao i Rusi, računaju samo ono što piše u ugovoru i da odredbe o kaznama, tužbama i penalima shvataju doslovno. Pre njih su nam slično, a nama neshvatljivo viđenje biznisa, demonstrirali Izraelci, Grci i „naši“ Amerikanci Milan Panić i Srba Ilić, koji su svi odreda tužili i na arbitražama dobili Srbiju.

Ukupan arbitražni račun koji su srpskim poreskim obveznicima do sada isporučili razni ekspertski pregovarači iz partijskih redova iznosi 170 miliona evra. To vam je jedan nacionalni stadion. Ili tri nova klinička centra Niš. Ili svaki četvrti dinar uzet od penzionera u merama štednje. Ili 7.000 dinara uzetih od jedne plate svakog zaposlenog u Srbiji.

Vlast se na ove brojke mnogo ne osvrće. Em novca ima (prosto nećemo napraviti ta tri klinička centra) em je za to niko ne pita. Ako društvo svoje vođe ne poziva na odgovornost, zašto bi onda oni bili odgovorni? To je ključ čitavog problema. Jer, ako znamo da lično nećemo trpeti nikakve posledice zbog svojih postupaka onda slobodno možemo da se ponašamo neozbiljno. Da nekom ko to nikad nije radio damo da vodi krupne pregovore. Da drugoj strani verujemo na reč. Da se ne obezbedimo. Da kršimo ugovore, jer pobogu, mi smo vlast.

Ovo poslednje nam je i omiljeno. Valjda naviknute na praksu domaćih sudova da sude decenijama i da uglavnom štite državu, naše javne vlasti su razvile osećaj nekažnjivosti. Račun prosto nikad ne stigne na naplatu. Mehanizam prinude ne postoji pa se poštovanje zakona i ugovora neretko svodi na dobru volju vlade. Ali, nisu svi Ilija Dević, koji već deceniju pokušava da dobije odštetu pred domaćim sudovima, pošto je po ugovoru sa gradom Novim Sadom potrošio 30 miliona evra da izgradi novu međugradsku autobusku stanicu, a Grad onda odbio da preusmeri saobraćaj na nju, zbog čega mu je firma završila u stečaju, a 600 radnika dobilo otkaz. Da je u startu ugovorio međunarodnu arbitražu, Srbija sada davala još jedan nacionalni stadion.