Magični realizam ministra Nedimovića

Novac koji treba izdvojiti da bi se sprečilo nešto što se nije desilo i za šta nije sigurno ni da će se desiti, ovde se retko kad posmatra kao ulaganje. Umesto toga, platiti nešto što se ne mora platiti, čisto je bacanje para u bunar, glasi geslo u svakoj drugoj kući, ali još važnije i u svakoj našoj vlasti.

Mnogo puta nam se to olupalo o glavu. Kad su poplave ljudima potopile podrume i podavile njive. Kada nam je grad potukao useve. Kad je zemljotres porušio zgrade. Kad se zapalio EPS-ov bager od 19 miliona evra. Kad nam suša desetkuje rod. Kad u pandemiji nema dovoljno lekara. Kad nam zimi vazduh dobije i boju i miris. Tek tada, kad nam se to desi, nakratko pomislimo da smo možda mogli na vreme da obnovimo obaloutvrde, da kupimo protivgradne rakete i stavimo mreže, da platimo osiguranje od elementarnih nepogoda, da traku za transport uglja zamenimo kad je proizvođač rekao da treba, a ne da je teramo dok se nije zapalila „jer može ona još“.

Setimo se i da bi bilo dobro da smo ipak postavili one sisteme za navodnjavanje, da nismo godinama branili zapošljavanje medicinskog osoblja da bi uštedeli na njihovim platama, i da bi filteri na termoelektranama i zamena uglja za pelet ili toplotnu pumpu, svima olakšala disanje u zimskoj sezoni.

I sva ta sećanja nam kratko traju, tek toliko dok ne zaboravimo šta nas je to snašlo, a što smo lako mogli sprečiti, samo da nam taj dinar koji smo morali dati u preventivu nije bio prevelik.

Danas se ovo opet ponavlja. Poljoprivrednicima je đubrivo poskupelo i do tri puta, toliko poskupelo, da ne mogu da ga plate. Ali kad su od države zatražili pomoć, dobili su šipak.

Već celu zimu ministar poljoprivrede obećava ratarima da će država obezbediti dovoljno jeftinog đubriva da obori cene na tržištu i već celu zimu od toga nema ništa. Sada, kad je stvar došla do konca, država se setila da poljoprivrednicima da kredite, da njima plate skupo đubrivo. Kredite, koji moraju da se vrate. Kredite koji proizvođaču računicu ne menjaju ama baš nikako.

Potcenio je naš ministar našeg seljaka, pa se posle nove pretnje protestima, malo pribrao. Država će ukinuti carinu na đubrivo da bi mu tako oborila cenu. Dobra ideja i jedina dobra ideja u celoj ovoj stvari, ali nedovoljna. Kad cena nečega dostigne 300 odsto početne vrednosti, ukidanje troška od 10, 20 ili 30 odsto – svejedno – ne menja mnogo na stvari. Urea je i dalje neodrživo skupa.

Naravno, neko će reći, ali to je tržište. Međutim, čak i kad bi to bilo tako, to bi bilo nebitno. Jer posao ministra poljoprivrede nije tržište samo po sebi, nego prehrambena sigurnost. Što je u prvom redu i posao države. Zato na Zapadu imamo visoke državne subvencije poljoprivrednicima, jer je bitnije da na policama bude mleka nego da se pod diktatom ekonomske neisplativosti gasi proizvodnja osnovnih namirnica i kapital seli u produktivnije grane. Dakle, preventiva je bitna.

To nas vraća na našu situaciju u kojoj državi izgleda ne pada na pamet da subvencijama obezbedi da u 2022. bude dovoljno đubriva na našim njivama.

Ili kako su mediji preneli Nedimovićeve reči: „Ministar je ocenio da nije moguć scenario da odluka poljoprivrednika da ne koriste đubrivo utiče na prinose, a samim tim i na veće cene i inflaciju“.

Da ponovimo to još jednom: „nije moguće da odluka poljoprivrednika da ne koriste đubrivo utiče na prinose“.

Kako nije moguće ministre? Da li će njive magično roditi i ako ne bude đubriva? Jel se to biologija prilagođava budžetu Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije? Jel kukuruz raste po naređenju iz Nemanjine 11?

Ministrova izjava je u takvom sukobu sa razumom da nam ostaje samo nada da je mediji nisu dobro preneli. U suprotnom smo u još većem problemu nego što smo mislili.

Kako bilo, ostaje nam samo da gledamo još jedan slučaj u kom je država odlučila da joj je jeftinije da plati dva dinara za štetu nego dinar za preventivu: Novca za đubrivo nema, a ako zbog toga ne bude ni hrane, o tom potom. Možda budemo imali sreće.