Milost Vučićeva

U tišini buke zbog Tačijevog upada na Gazivode, ova vest je prošla bez ijedne reakcije. U Dnevniku nije ni pomenuta, novine su je prenele servisno, a političari preskočili. A radi se o promeni koja je milion i 700 hiljada ljudi ostavila bez sigurnosti u pogledu visine njihovog osnovnog životnog prihoda i oduzela im mogućnost da se obrate sudu ako im država bilo kad zamrzne penziju. Vlada Srbije odlučila je i, ne naišavši ni na kakav otpor, uspela da nešto što je po svemu stečeno pravo koje se ne može ni smanjivati ni oduzimati, iz domena zakona premesti u svoje ruke, kojima ga sada može i smanjivati, a možda i oduzimati.

Fiskalni savet je ovu reformu uporedio s dovođenjem srpskog penzijskog sistema na pravni standard Severne Afrike i Latinske Amerike. Ministar rada je zatim Fiskalni savet uporedio sa lažovima, a i jedna i druga optužba odmah su nestale u gužvi drugih naslova, ostavši bez ikakvog interesovanja javnosti. Čak ni taj Fiskalni savet nije našao za potrebno da ministru odgovori kako je zaslužio i tako dovede do eskalacije ovog pitanja do nivoa koji bi možda (mada ne i verovatno) sačuvao penzionerima novac, a Republici dostojanstvo.

Jer, ovde se radi upravo o suštini našeg državnog uređenja, koje bi trebalo da je demokratsko. To je onaj sistem u kom su prava i obaveze građana garantovane zakonima, a ne hirom vlastodršca. A sada smo dopustili da Skupština izglasa da jedno pravo koje je do tada bilo utvrđeno zakonom stavi na raspolaganje volji svakog čoveka koji se ubuduće bude našao na mestu premijera.

Površno gledano, jasno je o čemu se ovde radi. Vlada je videla prostor za predizborni marketing i oportunistički ga zgrabila. Sada kada više nemamo pravo da nam se penzija podiže za visinu inflacije, postali smo zavisni od milosti čoveka koji vlada Srbijom, u ovom trenutku predsednika Aleksandra Vučića. Ako on kaže da nam se podignu penzije, podići će se, a ako kaže da se ne dižu, ostaće iste, a ustvari niže jer ćemo zbog viših cena za istu penziju moći da kupimo manje. Samo što za razliku od prošlog petka kad ovaj zakon nije bio donet, ovog ponedeljka više nemamo kome da se žalimo. Jer – takav je zakon.

To naravno ne znači da penzije neće biti podignute. Naprotiv. Baš zato što je to sada izraz volje vladaoca, penzije će sigurno biti povećane. Velikodušnost čoveka od čije reči zavisi naš hleb, biće svima očevidna.

To je taj marketing. Da zakon i dalje garantuje rast penzija, ne bismo imali zašto da budemo zahvalni vladaocu, jer bi to bilo jedno redovno stanje, nezavisno od njegove volje. Sada je rast penzija nešto što ćemo svaki put sa strepnjom iščekivati i sa zahvalnošću primati. Naročito pred izbore, kad će Vlada objavljivati da ima prostora za veći rast penzija (šargarepa), ali da od toga neće biti ništa, ako samo budete glasali za neke druge, koji vam ne žele dobro (štap).

Dublje gledano, stvar je mnogo opasnija. Izmeštanje ovlašćenja iz zakonodavne grane vlasti i njihovo koncentrisanje u izvršnoj grani je infrastruktura za uspostavljanje autokratije, a ovo nije prvi put da vidimo takve pomake. Samo što je to izgleda isuviše apstraktna pretnja da bi se njom iko bavio. Sve dok ne bude kasno. A tada će, jel’te, biti kasno.