Moralni odron

Razumna rečenica. Logična. Gramatički ispravna. Sve na mestu, a ipak nešto para uši. Nešto čudno, nešto neprikladno, nešto na samom početku… „Ministar finansija Siniša Mali…“. Da, to je taj deo koji smeta.

Da li ima tri nedelje da je Univerzitet u Beogradu nedvosmisleno utvrdio da je Siniša Mali plagirao svoju doktorsku tezu, a već danas o tome nigde ni reč da se pojavi? Plagirati znači slagati, ukrasti, obmanuti. Znači, prepisati tuđe i svima reći da je tvoje. Plagijator je i folirant i lenjivac i beščasnik i baraba. I, eto, ministar.

Već je skoro tri nedelje prošlo da predsednik i premijerka znaju da je Mali plagijator i već skoro tri nedelje da svi mi znamo da njih nije briga za to. I tri nedelje da njih nije briga što mi znamo da njih nije briga. Otvorena izložba jednog moralnog odrona.

Brine li se vlast što se mi snebivamo nad njenom perverzijom? Ne brine se. Narod ne mari za plagijat, čak i onda kada zna šta je plagijat: „Važna stvar, prepisao. Ako je prepisao, nije nikog ubio“ – to je otprilike način razmišljanja većine. Apstraktni prekršaj u dalekoj sferi „neakademskog ponašanja“ teško će izazvati negativan emocionalni odgovor prosečnog glasača. Čak, možda i suprotno. Ono od čega vlast, međutim, strahuje, jeste da narodu ne bude saopšteno da plagijat ipak jeste važna stvar. Jer, priroda modernih društava je da ljudi veruju onome što čuju u masmedijima. Sad, pošto novinari – kakvi god da su, a i vlast – kakva god da je, vrlo dobro znaju koliko je ozbiljan etički nedostatak pokazao Mali, medijske trupe vladajuće ekipe su čak i u ovom hiperkontrolisanom medijskom prostoru već (mnogo duže od) tri nedelje u žestokoj i razgranatoj ofanzivi s ciljem preusmeravanja pažnje javnih glasila sa Siniše Malog na bilo šta sledeće.

Paradoksalno, vlast je manji deo rešenja našla u drugom problemu u kom se skoro istovremeno nehotice obrela: Krušiku i još jednom ministru koji ima istoriju „neakademskog ponašanja“, Nebojši Stefanoviću. U ograničenom prostoru naslovnih strana i „tv hedova“, jedna priča je konkurisala drugoj, čineći da nijedna ne dobije pun fokus. Ali, sada već ne paradoksalno, te dve priče su protiv vlasti dejstvovale kao istovremeni napad na dva fronta što je svakako odnosilo poveliku prevagu u odnosu na pozitivne efekte prijateljske raspodele tereta dve afere. Izlaz je pokušan u tipičnom maniru ove vlasti, plasiranjem niza diverzantskih bombi koje je trebalo da skrenu pogled sa izvoza oružja jednog ministra i intelektualne krađe drugog, gde je ruski špijunski film bio najuspešniji pokušaj. Na kraju je predah izboren milošću sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – a koja se materijalizovala u vidu NIN-ove naslovnice na kojoj predsednik Vučić šeta na sajmu oružja ispred eksponata snajpera na nekom od štandova.

U bilo kojoj psihički normalnoj državi, ako se to tako može reći, to bi bila tek jedna obična naslovna strana, sa običnom fotografijom kakva i jeste bila. U Srbiji je to proizvedeno u poziv na ubistvo Aleksandra Vučića.

Kakav poklon! Sva sila bezočnih lažljivaca upregla se da svaki delić medijskog prostora okupira pričom o tome da NIN (NIN!) navija da neko puca na predsednika države. Koliko je to umobolno? Ali i koliko efikasno. Ko će u takvoj situaciji da se bavi nečim drugim? Siniša Mali izbrisan je iz novinskih tekstova kao kec u dnevniku napisan grafitnom olovkom. Čak je i Krušik nekako iščezao.

Sinestetički, u senci galame ostaje gorčina: jedan čovek – obrazovan, pametan, sposoban i nedostojan – i dalje je ministar.