Šta zna dete šta je 150 miliona evra. To bi bio zaključak posle slušanja svih periodičnih najava predsednika Srbije o gradnji nacionalnog stadiona, po poslednjim vestima, negde u Ostružnici.
Priča o stadionu za fudbalere reprezentacije počela je pre tri godine kada je Srbija pobedila Albaniju rezultatom 2:0. U naletu euforije Nemanja Matić je pitao tada premijera Vučića kada će Srbija dobiti nacionalni stadion. Na šta je ovaj pitao koliko to košta, i dobivši odgovor da to košta 250 miliona evra, na prvu „odvalio“ da će Vlada Srbije spremno dati 150 miliona. Stvar od tada tapka u mestu, ali priča se neprestano obnavlja.
Naime, posle Vučićeve izjave nastao je pravi mali orkan osuda sa svih strana našeg društva, poprilično iziritiranog idejom da u sred stroge štednje bacamo pare na ganc novu igračku. „Pa za te pare možemo dva klinička centra da izgradimo“, „pa za te pare možemo toliko vrtića da napravimo“, „koliko samo dece možemo da izlečimo za taj novac“, „u bolnicama se WC-i raspadaju“… Bes je bio stvaran.
Videvši da je pošlo po zlu, premijer je aterirao: „Drago mi je da vidim da smo došli do tog stupnja da imamo debatu o tome kako da država na najbolji način uloži novac“, rekao je otprilike i time je stvar zamrla.
Ali nije umrla. Čim je prošlo malo vremena i ljutnja se zaboravila, Vučić je ponovo negde pomenuo taj stadion. Pa onda opet, i opet i tako sve do sada, kad ponovo pričamo o njemu.
„Siniša, nacionalni stadion, ako bude sve u redu. Evo vam još jedna vest, ako bude sve u redu, a ti me ispravi ako grešim, trebalo bi, ako sve završimo kako treba i sa UEFA i sa svima, trebalo bi da već u septembru sledeće godine krenemo da gradimo. I onda ćemo, kada krenemo to da gradimo, brzo da ga uradimo, da završavamo. Biće lepotica“, rekao je Vučić ovog avgusta.
Od tada je stvar samo narasla. Ne samo da će Srbija da izgradi nacionalni stadion, već će se kandidovati i za organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu 2030. zajedno sa Bugarskom, Rumunijom i Grčkom.
„Verovatno nećemo dobiti svetsko prvenstvo, ali ćemo bar izgraditi stadione. Zašto vam to smeta? I to ćemo uraditi smanjujući javni dug“, rekao je Vučić.
Eh, zašto. Zato što Srbija nije ničija prćija da je arči kako mu se sviđa. Razmislite o ovome: država koja je penzionerima direktno uzela 433 miliona evra iz džepa kako ne bi bankrotirala, sada hoće da spiska 150 miliona evra na samo jedan stadion! Svaki treći lek koji penzioneri nisu mogli da kupe jer su im smanjili penziju sad će biti dat na jedno velelepno fudbalsko igralište. Ali, biće lepotica!
A onda ćemo da izgradimo i još nekoliko stadiona pride, jer – pazi sad – verovatno nećemo dobiti organizaciju svetskog prvenstva. Tertulijan je onomad slavno izjavio da veruje jer je besmisleno. I stvarno, i ja verujem jer je besmisleno. Potpuno besmisleno. I zato nema nikakve sumnje da će biti sprovedeno. Štaviše, što se svi mi više budemo upinjali da pokažemo kako je gradnja stadiona štetna i rasipnička, to će izgradnja biti sve izvesnija. U inat smislu.
Jer, a ovo sad već ima smisla, stadion se vidi. Nema veze što će nam doneti gubitke. Nema veze što će zvrjati prazan i skup, nema veze što se na njemu nikad neće igrati finale Lige šampiona (a i kad bi se igralo, opet nije vredno). Stadion se vidi. Na njemu ti tapšu, na njemu ti „svi u regionu zavide“, na njemu presecaš crvenu vrpcu. NJim se prosto hvališ.
To je tako tipično za siromašna društva. Kačenje raskošnih zavesa preko memljivih zidova. To je fontana, to je jarbol, to je i Beograd na vodi.
Kad ga Đani Infantino bude tapšao po ramenu u svečanoj loži novog nacionalnog stadiona, ko će se još setiti da nam škole nemaju fiskulturne sale?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
