Najsmešniji virus na svetu

Ultimativni zahtev poštedeo je samo jednu osobu koja je i inače stacionirana u Srbiji te u skorije vreme ne mora da putuje nigde van zemlje i još jednu kojoj je dopušteno da se na planini zadrži tek toliko da održi najavljeni govor i da odmah zatim ode odande. Razlog nije bio nikakav protest protiv KBF-a ili države, što bi se u drugačijim okolnostima moglo pretpostaviti. Razlog je bio koronavirus.

Otprilike u isto vreme, međunarodna medijska kuća koja posluje u Srbiji poslala je svojim novinarima čitav spisak uputstava šta treba, a šta ne treba da rade od sada pa sve dok opasnost od epidemije novog virusa ne prođe. Između ostalog, tu je zabrana terenskog pokrivanja svih događaja na kojima njihovo prisustvo nije apsolutno neophodno, što je za jedan medij radikalan korak koji će se nesumnjivo odraziti na kvalitet izveštavanja. Ali, zdravlje je, čak i za ovu kuću osetljivu na svaki potencijalni pad prodaje, preče.

Svesna ozbiljnosti situacije, i naša vlast je svojim građanima tih dana izdala uputstvo za bezbedno ponašanje: “Idite u šoping u Milano, jer zbog virusa neće biti nikog pa će sve biti jeftino”. Tresli su se od smeha i predsednik i dva doktora pored njega, iščuđavajući se vaskolikom strahu Kineza, Italijana i drugih šonja od tog “najsmešnijeg virusa na svetu”, od kojeg je “mnogo gori običan grip”. Treći doktor je stajao u pozadini i oborene glave ćutao. Taj treći je bio epidemiolog.

“Ne pada mi na pamet da nosim masku”, pohvalio se predsednik.

Samo ruke treba prati sapunom, “ali ne onim tečnim, nego tvrdim”, šalio se lekar s narodom.

“Šteta, a ja baš taj tečni koristim”, dobacivao je predsednik.

Bila je to vesela družina. Toliko vesela da čoveku dođe žao što zabavu nije nastavila u šopingu u Milanu.

U međuvremenu je sirota prestonica Lombardije postala zatvoreni grad. Pošto je u Italiji od presmešnog virusića pomrlo preko 230 ljudi, a broj zaraženih za tri dana sa 2.500 dupliran na 5.800, latinski fićfirići su u karantin stavili ceo sever zemlje. Četvrtina države, 16 miliona ljudi, više nema punu slobodu kretanja. Sahrane su zabranjene, ljudi ne smeju da jedni drugima prilaze na manje od metar. Nema napuštanja regije.

Za to vreme, mi se držimo junački.

“Ako bude bilo potrebe, mi možemo da uradimo vakcinu i za koronavirus, jer imamo ljude koji to stvarno znaju”, umirio nas je ministar zdravlja Zlatibor Lončar.

Posle takve izjave, čega pobogu imamo da se plašimo?

Predsednik se naravno ne plaši ničega. Osim ekonomije. Jako ga je strah za srpsku ekonomiju i mi “moramo Boga da molimo da svetska ekonomija ovo pregrmi”.

“Mene brine da li će put Preljina-Požega kasniti”, objasnio nam je predsednik svoj glavni strah od korona virusa, još jednom nam pokazavši da je čovek od formata. I opet – posle takve izjave, čega pobogu imamo da se plašimo?

Još nas je predsednik umirio i sledećim rečima: “na dan kad je 108 ljudi umrlo od koronavirusa, tog istog dana je više od 20.000 ljudi umrlo od raka. Tog dana je bilo i 25 puta više samoubistava”. To je olakšavajuće, naročito zbog toga što rak i samoubistva nisu epidemijske pojave, ne šire se eksponencijalnom progresijom i nisu nepoznata bolest kao korona virus. Drugačije rečeno, dok će broj samoubistava i smrti od nezaraznih bolesti i sledećeg meseca ostati manje-više nepromenjen, broj zaraženih i umrlih od korone će bez strogih mera prevencije – eksplodirati.

Ovog vikenda, virus koji pre 100 dana nije postojao, ušao je u telo 100.000-tog čoveka i do subote ubio 3.735 ljudi. U utorak je bilo 91.000 obolelih, u četvrtak 95.000, a u subotu 102.000. Stopa smrtnosti, za koju se verovalo da je nešto preko jedan odsto, prema poslednjim podacima je 3,4 odsto, mada stručnjaci kažu da se u ovom stadijumu ta brojka ne može precizno utvrditi. Španska groznica, koja je 1918. ubila od 20 do 50 miliona ljudi, imala je stopu smrtnosti od dva do tri odsto.

A što se tiče ekonomije, ona će se oporaviti. Haos na berzama za koji predsednik krivi psihologiju (što je inače skoro sigurni razlog za ovako banalne pokušaje smirivanja panike u Srbiji) ovog puta je uzrokovan stvarnim problemom. Zatvaranje fabrika u Kini i milioni ljudi u karantinu, ne samo da će u Kini dovesti do pada privredne aktivnosti (investiciona banka ING procenjuje smanjenje rasta kineskog BDP-a na 5,2 odsto ove godine, pri čemu je Kina planirala 6 odsto), već će oboriti i svetsku ekonomiju. MMF je recimo uticaj korone na globalni BDP podigao sa minus 0,1 odsto na minus 0,5. Kada fabrike u Kini ne rade, pada i proizvodnja u Evropi i Americi koja se oslanja na tamošnje delove. Ekonomisti to zovu šok na strani ponude, zbog čega se u ovom trenutku ne očekuje veći uspeh od mera poput smanjenja kamatnih stopa u SAD, jer jeftiniji novac ne može da otvori fabriku zatvorenu zbog virusa. Korona je stvorila i šok na strani tražnje, što se najbolje vidi na primeru turizma (ipak nećete ići u Milano, zar ne?), avio-transporta i nafte, čije su cene u petak pale za skoro 10 odsto (kad ne putujete i fabrike ne rade, šta će vam nafta).

Međutim, virus, pod uslovom da “paničarske države” spreče katastrofu, predstavlja akutnu, a ne hroničnu ekonomsku bolest. Za razliku od globalne krize 2008. koja je bila strukturni problem, zbog čega je i izlečenje dugo trajalo, sa nestankom virusa i ekonomija će se vratiti u redovne tokove. Dakle, udar će biti jednokratan. Ali ako se virusu budemo smejali u brk, očekuje nas malo drugačija budućnost. Ona u kojoj će nam pare biti najmanji problem.