„Nekakav miting“

Nismo dobili ni šećer, ni piletinu, ni alkohol, ni cigarete. Naravno, ni Fijat.

Potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske unije, gromoglasno najavljivano u danima pred posetu ruskog predsednika, na dan same posete netragom je nestalo iz svih saopštenja. Ispostavilo se da su nam zahtevi redom odbijani. Šećer su nam odbili Rusi. Piletinu takođe. Vinjak Jermeni. Sireve Belorusija. Izvoz Fijata ni sami nismo pominjali, tu nam je odavno jasno kako stvari stoje. Na kraju su nam dali da izvozimo rakiju – jedan jedini zahtev koji je prihvaćen.

Ali, poraz u pregovorima o slobodnoj trgovini bledi kad se uporedi sa poniženjem koje je vlast sebi, a time i nama, priredila tokom Putinove posete. Četiri tačke sramote opcrtavaju događaj: Natpis „1 od 300 miliona“, Putinovo „nije u protokolu obraćanje na nekakvim mitinzima“, Vučićev šapat iza leđa patrijarhu uhvaćen mikrofonom „jel možete da zamolite predsednika Putina da se obrati u tri rečenice“ i posle toga Putinovo obraćanje u tri reči: „Hvala za prijateljstvo“, tačka.

Ako je tačno da je Putin odbio da primi na poklon štene šarplaninca i da je Paša ostao u Beogradu, onda možemo dodati i petu sramotu gornjem spisku. Koliko odsustvo poštovanja i koliki karakterni jaz strani državnik mora osećati prema svom domaćinu pa da odluči da se prema njemu ponese ovako uvredljivo? O tome bi naš državni vrh trebalo da razmisli sledeći put kad poželi da instrumentalizuje političara Putinovog formata da opet ne završimo spuštene glave i crvenih obraza. Prva sledeća prilika za to biće dolazak Emanuela Makrona.

Ali, kada izuzmemo fijasko provincijskog politikanstva, poseta ruskog predsednika u ekonomskom smislu nije bila bez efekta.

Da, nismo potpisali sporazum o slobodnoj trgovini, ali Srbija već sad izvozi 99 odsto proizvoda na tržišta Evroazijske unije bez carina, tako da šteta nije dramatična. Mogućnost bescarinskog izvoza proizvoda napravljenih u Srbiji u Rusiju jedan je od bitnijih razloga koji našu zemlju čine privlačnom za strane investicije. Jer, podsetimo se, zemlje Evropske unije nemaju ovakve sporazume sa Moskvom, pa je Srbija dobar izbor proizvodne destinacije za njihove kompanije koje bi da izvoz šire na istočna tržišta.

Tokom Putinove posete potpisan je jedan samo ugovor, ali bitan. Oko 230 miliona evra biće uloženo u železničku infrastrukturu, uključujući na deonici Stara Pazova – Novi Sad. Da ne bude zabune, sav novac ulaže Srbija, ali će kredit pod povoljnim uslovima dati Rusija.

Još bitnije od ovog projekta su sporazumi i memorandumi o izgradnji gasovoda Turski tok i proširenju skladišta gasa Banatski dvor. Ugovori za ova dva projekta nisu potpisani, što znači da je još moguće da do njihove realizacije ne dođe, ali sada već možemo reći da je ta opasnost marginalna. Turski tok je za Srbiju od ključnog značaja, ne sa finansijskog stanovišta, već sa pozicije energetske bezbednosti. Srbija će ovim gasovodom dobiti alternativnu rutu snabdevanja, osiguravajući sebi dotok gasa i u slučaju nove krize na relaciji Rusija – Ukrajina, a pritom će postati i tranzitna zemlja. Za razliku od ugašenog projekta Južni tok daleko većeg kapaciteta, tranzitne takse budžetu Srbije neće doneti nikakav neto prihod, ali će možda biti dovoljne da otplate izgradnju gasovoda vrednog preko milijardu evra. I to je dovoljno.