Neprijatelj iznutra

Priroda virusa je da se širi eksponencijalnom brzinom. U slučaju Covida-19, svaki oboleli u proseku zarazi još dva do 2,5 čoveka.

Zatim svaki od njih zarazi još po dva do 2,5 i tako redom. Prosečnom brzinom od 2,2 novozaražena po nosiocu, kojom se trenutno barata, do desetog reda prenošenja biće 2.200 obolelih, a do petnaestog reda 114.000.

Stvar je još gora, jer virus u zemlju ulazi na više tačaka. Čovek zaražen u Mađarskoj; biznismen doputovao iz Kine; fudbalski funkcioner doleteo iz Milana.

Svako od njih pokrenuo je sopstveni lanac. I još koliko drugih koje nismo otkrili. Svaki od tih lanaca ide svojom eksponencijalnom progresijom. Samo otkrivanje zaraženih pre nego što stignu da prošire bolest dalje prekida lanac.

Zato se kod epidemije mora preterivati. Mora se reagovati ekstremno i hitno, dok takva reakcija još svima izgleda apsurdno. Jer otkrivanje petoro bolesnih pri početku lanca spašava stotine ljudi, dok otkrivanje istog broja zaraženih kad se lanac već razgranao skoro da je beznačajno.

Zato se bolest mora suzbijati agresivno dok još niko ne zna nikog ko je oboleo, dok se šetamo po ulici i sedimo po baštama. Vreme koje je već i prošlo. Nisu Kinezi iz obesti dezinfikovali čitav grad, a još manje iz gluposti.

Nisu u Ruandi postavili lavaboe na autobuskim stanicama, jer se izmotavaju. Rizik je – tamo očito znaju – kod epidemije uvek potcenjen, jer stepenasti rast zaraze dolazi naglo i silovito. Zato danas i dalje mnogi misle da ovo nije ništa strašno. Kad pomisle drugačije, stvar je gotova. Ako ne verujete, samo pogledajte Italiju.

I zato, ostanite kući.

Ako tražimo najopasniju reč sadašnjeg trenutka, to je „balans“. Vaganje između zaštite ekonomije i mera prevencije. Paradoksalno, ali ekonomija se u epidemiji najbolje štiti tako što se o njoj ne brine.

Kad se odlučuje o merama samo je lekarsko mišljenje validno. Jer, ako budemo brinuli o ekonomiji, ako restorani, fabrike, koncerti, utakmice, javni prevoz budu radili bez izmena, opšta zaraza je neizbežna. Kako će tada preživeti privreda, bez radnika i s bolesnim mušterijama?

Ako poslodavci misle da je trošak za punu platu samoizolovanog radnika veliki, neka pomisle koliki će im biti trošak ako taj radnik zbog smanjene plate ipak odluči da dođe na posao pa zarazi celu firmu? Ili neko misli da je „ma neće mene“ pouzdana poslovna strategija?

„Panika“ je jedini razuman odgovor. Svesno preceniti rizik i postupati shodno tome.

Gledati dalje od kvartalnog rezultata. Srećom, ekonomska priroda ove epidemije je fundamentalno drugačija od krize 2008. godine.

Dok je ono bila bolest finansijskog, pa kasnije i čitavog privrednog sistema, epidemija nije ekonomska bolest, nego ekonomski udarac.

Prolaskom epidemije, ponuda i tražnja će se ponovo sresti i videćemo da ni jedno ni drugo nije iščezlo. Naravno, deo vrednosti će biti izgubljen. Grane poput turizma i avioprevoza moraju dobiti pomoć, jer je njihov pad enorman i neće biti nadomešten prolaskom bolesti.

Krediti za premoš’avanje ovog perioda i odlaganje poreskih i drugih obaveza pomoći će da se teret rasporedi tako da hoteli mogu da izdrže ovaj trenutak, a dugove da vrate kad stvari ponovo dođu u redovno stanje.

Drugi sektori će samo trenutno pasti, a zatim odskočiti – recimo nekretnine ili auto industrija – grane u kojima će doći ne do pada nego samo do odlaganja tražnje.

Neki će imati i neočekivanu dobit, poput proizvođača maski, alkohola, dostavnih službi i tome slično – dakle onih čije proizvode sada kupuju i oni koji ih nikad ne kupuju, dok će opet četvrti gledati kako im se neočekivana dobit u ovom periodu pretvorila u neočekivani pad u sledećem – to su oni čije trajne proizvode sada pojačano kupuju oni koji ih i inače kupuju.

Proizvođači toalet papira, šećera i brašna recimo, čije mušterije sada prave zalihe koje će posle trošiti umesto da kupuju.

U zbiru će rezultat pandemije biti možda oštro ali jednokratno negativan, dok ćemo u slučaju vaganja antivirusnih mera prema njihovom ekonomskom učinku rizikovati opštu zarazu koja će paralisati čitavu privredu na mnogo duže od mesec ili dva.

To što neprijatelja ne vidimo, ne znači da on ne vidi nas.