Nešto lepo

Dok mi je izgovarala ove reči, devojka koja ima sve na svetu što joj treba da bude srećna – decu, muža, prijatelje, karijeru, obrazovanje i lepotu – na tren je izgledala skoro pa istinski iznervirano.

U toj Kanadi, zemlji iritantno neopterećenih ljudi u kojoj je provela leto, „oni idu biciklom na posao“, „oni se pale na zdravu hranu“, „njihova deca bosa trče po parku“, „vikendom idu na piknik“. U toj Kanadi, zemlji koja je izgleda postajala sve lepša kako se avion bližio nazad Surčinu, ljudi nisu smrknuti.

Ako ste vi, poštovani čitaoče, imali takvu nesreću da delite sudbinu većine ovdašnjih ljudi koji nikada nisu videli Zemlju izvan Srbije, onda možda ne možete potpuno da razumete ovu razliku, ali ako ste putovali u bilo koju mirnu evropsku državu, odmah ćete prepoznati o čemu se radi: ljudi tamo prosto nisu mračni.

To se ponavlja, iz zemlje u zemlju, iz grada u grad. Od svih čuda što ih je pisac ovih redova video – u Parizu, Beču ili Barseloni, od Ajfelove kule, Štefansplaca i Svete porodice – najveće čudo i najveće iznenađenje bila je živost u svakom čoveku. Nekakva duševna vedrina. Neka lakoća. „Svakodnevnost“.

U Srbiji nema svakodnevnosti. U Srbiji je život jedan trajni grč egzistencijalne napetosti, hroničan strah od budućnosti koji nam spušta glave i magli pogled. U Srbiji su ljudi postojano tužni. Zato se i raduju tako euforično, zato i slave tako neumereno. Zato gutaju bensedine kao „tik-tak“, zato se razmeću uspehom. Osim ako niste sasvim autistični, pa makar lično imali sve što čoveku treba da bi bio srećan, ovde prosto ne možete biti raspoloženi.

Srbiji najviše nedostaje svakodnevica naših malih života i naših malih problema, namesto svakodnevice velikih političkih fiksacija u kojoj smo zarobljeni još od katastrofe 90-ih.

Ne, neće biti rata.

Ne, ne prete nam sankcije.

Ne, neće nas bombardovati.

Ne, ne mrze nas svi.

Ne, nama nije najgore.

Naše fobije su naša paraliza. Za mentalno zdravlje najbolje bi bilo baciti televizor u kantu i čitati samo vesti iz sporta i kulture. Ali tako ne može.

A da li onda može malo optimizma? Makar i neopravdanog, makar usiljenog. Jer, Srbija je zapravo osuđena na uspeh. Doživeli smo najgore, preživeli smo najgore i put sada vodi samo napred. Pogledajte kakva je u stvari zemlja Srbija. Umerena klima. Dovoljno prirodnih bogatstava. Blago konzervativna (da, blago). Hrišćanske tradicije, ali religijski neopterećena. Prilično solidarna. S druželjubivim ljudima i još uvek čvrstim porodičnim vezama. Po imućnosti na nivou zemlje višeg srednjeg prihoda (da, stvarno).

Skoro pa besplatnog školstva i zdravstva. Makroekonomski stabilna. Jedno od najvećih tržišta regiona. Blizu svim vodećim zapadnim tržištima. Na putu ka EU.

U dobrim odnosima sa Rusijom. Na kineskom novom putu svile. Sa koliko-toliko solidnom putnom infrastrukturom koja se obnavlja. Na trasi panevropskih koridora. Odličan digitalni pristup. Manje-više svi mladi govore engleski. Manje-više, svi su informatički pismeni. IT sektor u snažnom uzletu. Turizam u snažnom uzletu. Visoke strane investicije.

Republika, sa izborima na svake četiri godine na kojima je vlast, verovali ili ne – smenjiva. Sportska nacija koja dobacuje daleko preko svoje visine. Zemlja Novaka i Divca. Zemlja Pupina i Milankovića. Zemlja Lubarde i Vlade Veličkovića. Andrića i Meše. Na strani dobra u oba svetska rata.

Šta fali Srbiji, osim malo optimizma i vere u sebe. Sa time, sve drugo biće izlečivo.