Novac, narod, mržnja, Šekspir

Negde u Beogradu, u naselju koje ne liči ni na jedno srpsko naselje, nalazi se kuća, koja ne liči ni na jednu srpsku kuću, u kojoj je smešten klub, koji ne nalikuje ni jednom srpskom klubu. Nijedan član tog neobičnog kluba u toj neobičnoj kući nije rođen u tom neobičnom naselju.

Nijedan u njemu nije odrastao, većina ga do polovine svog dosadašnjeg života možda nije ni videla, ali je, moguće i bez izuzetka, svaki, kao privučen nekom magnetskom uniformišućom silom, čim je uzmogao, odabrao da u njemu ubuduće živi.

Tu, u Šekspirovoj ulici na Dedinju, smešten je klub Privrednik. Po svom članstvu, slobodno bi se mogao zvati i klub Tajkun, kako ga, uostalom, narod i doživljava. Po uređenom travnjaku i lepo ofarbanoj ogradi teško bi se mogao naslutiti dramatični obrt sudbine stanara ove kuće.

Klub Privrednik je, naime, u Srbiji doskora bio vrlo bitan, a danas je najednom vrlo nebitan. Nekad su ministri satima čekali pred vratima članova ovog neuglednog zbora, a danas ti članovi pognuto služe ministrima. Dobro, jednom ministru.

Prvom ministru, koji naravno uopšte nije ministar, kao što ni oni, pitajte bilo kog na ulici, nisu privrednici. Ove ljude, ujedinjene u strahu od svoje otkrivene nemoći, izbatinanih plutokratskih težnji, pogrdno nazvane tajkunima, spaja još samo mržnja koju narod oseća prema njima. Mržnja koja je ministru olakšala da im stavi ogrlice na vratove, a njih naterala da na sve to hrabro ćute i prkosno slušaju.

Opet, dobro, druge stvari su ih na to više naterale, svako dobro zna šta je i koliko radio, ali narodni bes sigurno nije pomogao.

Ali, zašto bi narod uopšte mrzeo bogataše? Zašto „plebs“ ne poštuje „elitu“, te najbolje koje Srbija ima, kako članovi ovog neobičnog kluba vole sami za sebe da kažu? Zašto naši tajkuni nisu naši privrednici? Zašto zbor ljudi iz čijih ruku desetine hiljada radnika svakog meseca dobijaju svoje plate nije ugledan?

Možda narod prosto ne voli uspešnije od sebe, možda je samo zavidan? Da nije to?

Pa da vidimo, da li neko mrzi onog momka što je osnovao Nordeus? Ili one sa Limunda, Infostuda, ili onog iz Bakine tajne, onog iz Metalca (taj je inače član Privrednika, ima tamo i takvih) ili Novaka, Anu, Jokića, Savićevića?

Ne? Znači nije to. Onda je nešto drugo.

Onda narod ne mrzi bogataše, nego određenu vrstu bogataša. Ali koju? Možda onu koja se „obogatila bezobzirno iskorišćavajući političke veze kako bi stekla korist na uštrb javnog interesa“, što je definicija reči tajkun koju je jednom davno, manje-više tim rečima, ovom autoru dao jedan, baš – tajkun.

Tu smo već bliže cilju. Narod zapravo ne voli nikog za koga veruje da je svoj uspeh izgradio na tuđem neuspehu. Nikog ko je svoje dobio tako što je od nekog nešto uzeo. Naročito ako je taj neko „običan narod“. Matematičari bi rekli da „plebs“ ne voli „privrednike“ koji biznis doživljavaju kao igru nulte sume, u kojoj je cilj postojeću vrednost preraspodeliti sebi.

Zato ne vole one biznismene koji su novac zaradili tako što su u privatizaciji dobili neproporcionalno veliku imovinu prema novcu koji su izdvojili za isplatu malih akcionara-radnika, uvek uz pomoć države ili uz pretnje radnicima.

Ne vole one koji su devedesetih marke kupovali po zvaničnom kursu. Ne vole one koji firme kupuju iz stečaja po trećem pozivu, kao jedini ponuđač. Ne vole one koji registruju firme na Kipru i Devičanskim Ostrvima pa fingiraju trgovinu na Beogradskoj berzi po niskim cenama, da bi zakinuli sitne deoničare pri prinudnom otkupu. Ne vole ove što pobeđuju na tenderima na koje su se, gle čuda, samo oni javili. Ne vole ove što im država odlaže poreske dugove. Ne vole ove što dobavljačima ne plaćaju šest meseci.

Ove što radnicima ne plaćaju prekovremeno. Ove što ne plaćaju uopšte i ove što rast produktivnosti ne prate povećanjem zarada. Niko od njih nije privrednik.

Privrednik je osoba koja stvara novu vrednost. Ona koja zajednički društveni kolač povećava. Dakle, ne neko ko prosto ume da se snađe, već neko ko ume nešto i da pronađe. Bilo da je u pitanju efikasniji način rada, korisniji proizvod, pouzdanija usluga ili nešto četvrto. Nešto zbog čega bi na otvorenom, dubokom, konkurentnom tržištu bez privilegovanih učesnika, izašao kao pobednik. To je privrednik. A njih ljudi, čak i u Srbiji, vole.