Rečenicu iz naslova redovno izgovaraju negativci u američkim filmovima pre nego što će iz banke izaći sa džakom dolara uzetim iz trezora koji im je prethodno otključao prestrašeni šef filijale, pošto je posle kratkog razmišljanja zaključio mu je više stalo do sopstvenog vrata nego do tuđeg bogatstva.
Odavno izlizani holivudski motiv i još izlizanija fraza, danas bolje služe kao metafora izbora s kojim se suočavaju države širom sveta u borbi protiv pandemije kovida-19.
Pare ili život?
Za razliku od filmskih razbojnika, virus ne traži naš novac, već živote naših starih i bolesnih, ali identično vestern scenariju, ako mu ne damo šta traži dobićemo ono čime preti. Potpuno neočekivano, ali neki od nas su odlučili da virusu kažu „šta je tu je“.
Kako objasniti ponašanje zemalja poput Švedske ili Velike Britanije koje su, suprotno najvećem delu planete, prvobitno odlučile da puste da se kovid-19 proširi populacijom, zarazi veći deo stanovništva i ubije jedan do dva odsto njihovih sugrađana?
Velika Britanija je čak imala model „upravljanja“ ekspanzijom virusa, iz nekog razloga verujući da je u stanju da predvidi i kontroliše ponašanje nepoznate biološke pretnje. Švedska je pristupila nonšalantno, prosto puštajući da stvari idu svojim tokom.
Da li su ove zemlje nehumane? Da li su prosto bezosećajne prema svojim starima? Je li kovid lapot XXI veka? Da li svedočimo racionalnoj odluci da se interesi neproduktivnih članova društva podrede interesima produktivnijih?
Da li su ove najrazvijene zemlje sveta zaista odlučile da ubiju par procenata svojih građana, starih, slabih i beskorisnih, da bi sačuvale svoj bruto domaći proizvod, radna mesta i životni standard ostalih 98 odsto mlađih, jačih i korisnijih?
Nisu.
I Velika Britanija i Švedska su u momentu kad ih je kovid udario svom svojom silinom hitro promenile mišljenje i navrat-nanos krenule da popravljaju šta se popraviti može, dok im se bolnice pune i mrtvi smenjuju kao na traci. Švedska, doduše, manje nego Britanija. Stvarnost, kako su uvideli, ne mari za naše mišljenje.
I dok smo mi svi to unapred znali, kako je moguće da oni nisu? Kontraintuitivno, odgovor je možda baš u njihovoj razvijenosti. U miru, slobodi, bezbrižnosti.
Kao što je Sajmon Kuper, kolumnista Fajnenšl tajmsa, napisao o svojoj zemlji, pokušavajući da sebi objasni kako je Bregzit uopšte bio moguć: „Pretpostavljam da je upravo istorijska stabilnost države učinila mnoge današnje Britance opuštene po pitanju rizika.
Zaboravili su da istorija može da boli… Britanci rođeni posle Drugog svetskog rata, najzaštićenija generacija u istoriji ove zaštićene zemlje, izglasali su Bregzit ne iz fanatizma, već u duhu stava „Zašto da ne“. Mnogi koji su glasali za napuštanje EU čak su tvrdili da „stvari ne mogu biti gore nego što jesu“. Svaki stanovnik Ugande mogao im je reći da u tome greše“.
Ovo je suština lakomislenog postupanja ovih zemalja. Masovno umiranje na sopstvenoj teritoriji prosto nije nešto što je njima pojmljivo. Njima se takve stvari ne dešavaju.
Pre par dana jedna Amerikanka besno je uskliknula na tviteru, psujući svoje vlasti: „*****, imam 39 godina i ovo mi je treća recesija u životu!“.
Treća recesija u životu?
To je njen problem. Nama ovde u Srbiji ovo je četvrta država, a ne treća recesija. Mi ne znamo koliko smo imali recesija, niti nam je to na skali važnosti bilo gde blizu vrha naših problema. Imali smo hiperinflaciju, bombardovanje, građanski rat, sankcije, i umiranje bližnjih kroz sve te događaje, dok je SAD imala – tri recesije. Brinući o trećoj recesiji, danas u Njujorku preminule od kovida-19 sahranjuju u masovne grobnice.
Mi u Srbiji imamo policijski čas, imamo vanredno stanje, imamo ograničenje brojnih sloboda, ali bar to, i bar za sada, nemamo.
Na pitanje pare ili život, ispravan odgovor je uvek, pare.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
