Pinki je video Srbiju 1Foto: Luca Marziale Danas

Pre nešto više od četiri godine napisao sam tekst „Rupa u trijumfalnoj kapiji“, a povodom rupe na trotoaru Knez Mihailove ulice, takoreći svečane rupe, iz koje su neoprezni šetači kada bi izvrnuli zglob, odmah iskoračivali i uz jauke dolazili pravo pod veliki, blješteći svod nekakve trijumfalne kapije iz ko zna koje kineske fabrike, kupljene za besramno mnogo novca kao novogodišnje osvetljenje za predstojeću 2019. godinu.

Kontrast rupe na ulici koju niko ne popravlja i preskupih ganc novih ukrasa za Novu godinu bio je dobra metafora našeg nerazvijenog i nakrivo okoštalog društva.

Kao što je dobra metafora bio i zemunski bazen Pinki u kome umesto tuševa „postoje baštenske česme koje odvrnete sebi na glavu“, kako sam očito rezignirano tada konstatovao. Ili čiviluci kojih takođe odavno nema, u kabinama u kojima je bilo teško zašrafiti i makar jednu običnu dasku da glumi sedište.

Sećam se da je posle tog teksta neko ubušio čiviluke, ali je ostalo da se kupači tuširaju pod česmom od dva cola. Ja sam u Pinki odavno prestao da idem, a slavni sportski centar je odnedavno i onako u likvidaciji, pa uskoro tamo više niko neće ni dolaziti.

Od tada do danas, u Srbiji se malo toga suštinskog promenilo, pa tako i dalje imamo kulturu neodgovornosti koja je u korenu svih ovih pojava. Ali imamo i sveže primere javašluka, nerada i apatije, iza kojih dubinski stoje isti društveni deformiteti, ali koji se iz praktičnih razloga mogu posmatrati i kroz banalniju prizmu ekonomskih okolnosti koje dozvoljavaju nastanak takvog stanja. Konkretno, kroz nedostatak konkurencije.

Pogledajmo nekoliko primera lošeg rada javnih ustanova koji se ne mogu objasniti nedostatkom novca, već samo nedostatkom volje da se stvari poprave.
Zakazivanje termina u bolnicama je možda i najbolji primer.

Krenite u bilo koju bolnicu u Beogradu i zateći ćete čekaonice dupke pune bolesnih, umornih ljudi, naguranih jednih uz druge po zidovima hodnika u kojima nema dovoljno stolica za sve njih da sednu.

Nema dovoljno stolica jer nikada nije bilo predviđeno da tu odjednom bude toliko ljudi, ali kada je svima zakazan pregled u isto vreme, to je neizbežna posledica.

Zašto, pobogu, zakazujete 10 pacijenata za osam sati ujutro za istog doktora? Koliko je to bezumno? Zna se prosečno vreme pregleda, i prema tome se mogu rasporediti pacijenti. I da nije idealno, biće bolje od ovakvog „rešenja“, a pošto postoji čitav fakultet koji se tim pitanjima bavi, možda bi bilo bolje da vam sistem zakazivanja osmisli neko sa FON-a ili PMF-a, a ne lekar ili glavna sestra, čija je ekspertiza nešto sasvim drugo.

Čekati tri sata za pregled na koji ste došli u zakazano vreme znači loše pruženu uslugu za novac koji svaki od tih pacijenata izdvaja za RFZO.

Razlog je upravo to što nema konkurencije. Kada bi pacijenti mogli da biraju između državne i privatne bolnice ili između različitih državnih bolnica i lekara, a institucija dobijala novac prema broju i vrsti pruženih usluga, ovaj i mnogi drugi problemi bi kao magijom bili rešeni.

Drugi primer je koliko banalan toliko i ozbiljan. Pre tri dana, kad je konačno pao sneg ove zime, pred zemunskim domom zdravlja filmska scena: starija gospođa pokušava da siđe niz stepenice držeći se sa obe ruke za gelender, savijena u kukovima pod 90 stepeni, spušta jednu po jednu nogu niz stepenik, dok joj se ravni đonovi kližu po bljuzgavom snegu.

Niko nije očistio sneg! U domu zdravlja, u koji bolesnici, a među njima stari, nemoćni, na štakama i nestabilni, ne mogu da uđu drukčije nego da se penju stepenicama ili rampom, jer je službeni ulaz u prizemlju zbog korone zaključan, niko od toliko sestara, domara i ostalih zaposlenih nije poslat da raščisti sneg da ljudima ne zatreba ortoped pre nego lekar opšte prakse.

Da li ste nekad videli takav prilaz u privatnoj bolnici? Kako se tamo direktor seti da pošalje domara sa metlom napolje? To nije pitanje novca nego odluke, a odluka zavisi od motivacije, koje nema.

Treći primer je Parking servis. Vozači znaju da je naći parking mesto u centru Beograda posao koji znači vožnju ukrug od bar 10 minuta, a nije retkost ni da ljudi kruže po pola sata zavirujući levo i desno, procenjujući u kojoj ulici je možda nešto slobodno, odakle će neko možda izaći, ili se navraga parkira baš tu gde je ovaj zamislio da uđe.

Sve to bi se moglo rešiti jednom običnom aplikacijom za mobilni. Zašto u 2023. Parking servis nema senzore na svim parking mestima i aplikaciju koja u svakom trenutku pokazuje najbliže slobodno parking mesto lokaciji vozača?

To bi se čak moglo i naplatiti, ali zašto bi se iko u Parking servisu „cimao“ da to i napravi?

Nije kao da postoji pregršt privatnih garaža po istim cenama pa da imaju od nekog da strahuju. I nije to stvar troška: Pa Grad ima para da kupuje „rejndž rovere“ da „pokaže snagu države“.

Pa nek pokaže snagu tako što će ljudima omogućiti da vide gde ima slobodno parking mesto. To bi bilo baš jako.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari