Plate državnih funkcionera

Mogu li se usred epidemije i ekonomskog pada pravdati ovakve „samopovišice“?

Ne mogu.

Ali, možemo i drugačije postaviti pitanje, nezavisno od aktuelnog trenutka: Da li plate naših javnih zastupnika odgovaraju njihovoj odgovornosti?

Pa i tu je odgovor odrečan, ne odgovaraju.

Posle ovih 40 odsto skoka plate odbornici u Kraljevu će primati oko 70.000 dinara mesečno, dok će palilulski odbornici mesečno s kase podići oko 20.000 dinara paušalne naknade ako je u tom mesecu održana sednica lokalne Skupštine.

Možda ovakve zarade onima koji zarađuju manje od toga deluju visoko, ali u pitanju su ljudi od čijih odluka u velikoj meri zavisi kako će stanovnici njihovih opština i gradova na kraju živeti.

Pogledajmo još važnije primere. Poslanici Narodne skupštine Srbije mesečno zarađuju oko hiljadu evra. Ministri takođe, premijer takođe.

Isto i predsednik. Ljudi na čije se pravilno rasuđivanje oslanjamo da nam kao društvu obezbede bezbednu sadašnjost i uspešnu budućnost, zarađuju manje od čistačice u bečkom hotelu.

Već čujem kritike koje govore: „Za ovo kako rade i to im je mnogo“, „Ti poslanici ne odlučuju ni o čemu, glasaju na zvonce i samo hvale gazdu“, „Predsednik radi za hiljadu evra? Pa samo njegov sako košta pet hiljada evra“, „Kradu milione, a treba da im dižemo platu?“. I sve je to tačno, ali za ovu raspravu nebitno.

Ako želimo vladavinu institucija, ako dakle, želimo sistem, onda moramo i razmišljati sistemski. I prema vrednosti koju u našem sistemu zvanom država pridajemo nekoj funkciji, odrediti i naknadu za obavljanje te funkcije.

Centralna ideja „vladavine institucija“ je da se institucije ne prilagođavaju ljudima koji ih trenutno popunjavaju, već se ti ljudi prilagođavaju institucijama. A to znači, ma koliko to nekome možda bilo neprijatno da prihvati, da zarade naših funkcionera moraju korespondirati odgovornosti njihovog posla, bez obzira koliki diletanti danas možda obavljaju te funkcije.

Zato razmislimo, ako od najmoćnijih i najodgovornijih ljudi u čitavoj državi, od ministara u Vladi Srbije i poslanika u Narodnoj skupštini, očekujemo da budu sposobni, nezavisni i odgovorni, da li zaista te ljude treba da plaćamo 1.000 evra? Ili drugačije, da li je razumno očekivati da dobijemo sposobne, nezavisne i odgovorne ljude na tim funkcijama, ako za taj posao nudimo 120.000 dinara mesečno?

Kakva plata, takvi i kadrovi. Sa ovakvim platama osuđeni smo na dve vrste javnih funkcionera, često čak spojene u jednoj osobi: nesposobne i korumpirane.

Nesposobni su uvek poslušni i nikad nezavisni, čime koriste samo drugoj grupi – sposobnim, ali pokvarenim.

Ishod je gangrenozni algoritam uspeha u Srbiji u kom malobrojna korumpirana elita grabi za sebe društvene resurse, usput upravljajući državom, uz podršku širokog birokratskog aparata u kom su kao glavne vrline za napredovanje promovisani lojalnost i neznanje.

Ovo je naravno redukcionistički pogled na stvari. Daleko od toga da nema poštenih i valjanih javnih službenika čak i u ovakvom sistemu. I daleko od toga da bi visoke plate državnih funkcionera kao magijom rešile naše probleme sa korupcijom.

Ali bi pomogle da se stvari vrednosno postave na mesto koje im pripada, da se omogući onim funkcionerima koji bi hteli da budu nezavisni da to i budu, da se javne funkcije učine privlačnijim i onima koji znaju i nešto drugo da rade, da se eliminiše licemerje po kom se oni pretvaraju da žive od 1.000 evra, a mi se pretvaramo da je ispravno tražiti da neko radi takav posao za taj novac i da bude „denormalizovano“ naše očekivanje da će visoki funkcioneri svakako biti korumpirani, jer plata koju je ovo društvo odredilo da im pripada po zasluzi, nije dovoljna ni da tokom dva mandata otplate kredit za stan.

To je, dakle, sistem. Za njega je nebitno da li se poslanik zove Luka Kebara ili Dragoljub Mićunović, predsednik Aleksandar Vučić ili Boris Tadić, a premijer Ana Brnabić ili Zoran Đinđić. I u takvom sistemu bi Vučić, kada bi imao priliku, izabrao isti ovaj parlament kakav je izabrao danas, ali je pitanje da li bi tu priliku uopšte i dobio.