Podignite plate na RTS-u

Čovek se može usprotiviti ovome uz više argumenata, od toga da će korupcija postojati i ako se podignu plate, preko toga da je nemoralno reći dajte im pare pa neće krasti pa do toga da je nepristojno da neko bude nezadovoljan platom od hiljadu ili dve evra, dok drugi moraju da rade za 50.000.

I svi ti argumenti padaju pred realnošću koja kaže da postoje ljudi koji svojim organizacijama doprinose višestruko više u odnosu na druge, nose odgovornost koja je višestruko veća u odnosu na odgovornost drugih i očekuju da budu plaćeni u skladu sa tim svojim doprinosom ili tržišnim okolnostima. Šteta od gubitka takvih kadrova uglavnom je veća od troška koji nosi njihova adekvatna kompenzacija.

Međutim, u našem društvu, takva kompenzacija je politički nemoguća.

Najznačajniji ljudi na RTS zvanično su plaćeni na nivou običnog revizora ili prosečnog programera u privatnom sektoru. LJudi čije emisije obožavaju milioni. LJudi koji treba da kontrolišu najmoćnije ljude u državi. LJudi koji upravljaju najvažnijim kanalom informisanja građana ove zemlje. Hiljadu evra, hiljadu i po ako ima sreće, i dosta.
Nije dosta.

Još gore od toga, iste plate primaju najviši državni čelnici. Oni čija je odgovornost neuporediva sa odgovornošću skoro pa bilo koga od nas. Oni čije odluke direktno crtaju put kojim će ići naši životi. Hiljadu evra, hvala lepo, dosta ti je ministre, premijeru, predsedniče. Nije dosta.

Guverner Narodne banke Srbije 5.000 evra. Nije ni to dosta.

Generalni direktor EPS-a 1.900 evra. Nije ni blizu da bude blizu dosta.

Ma koliko se nekome sa ovozemaljskom platom i jednako ovozemaljskim poslom činilo da je to sve dosta, pa možda i previše, to nije ni izblizu dovoljno za poslove koje ti ljudi obavljaju.

I nije važno što neke od ovih poslova trenutno možda obavljaju ljudi kojima je i 500 evra previše za ono što znaju i mogu. Važan je princip.

Jer kad jednom uspostavimo sistem vrednosti po kojem se zna da za adekvatnu funkciju ide adekvatna kompenzacija, bićemo korak bliže da se za te funkcije zainteresuju i oni koji bi zaista umeli da ih obavljaju.

Zapitajmo se, zašto najuspešnije kompanije, koje inače nisu sklone preteranom altruizmu, niti im je to uloga, svojim vrhunskim stručnjacima bilo da su to inženjeri, naučnici ili direktori isplaćuju vanzemaljske plate? Da nemaju koristi, sigurno ih ne bi toliko plaćali.

Ali, u Srbiji platiti nekom 5.000 ili 10.000 evra mesečno bezmalo je političko samoubistvo. Zato nam ministri kao rade za 90.000 dinara.

Kada je neko objektivno nedovoljno plaćen, time se stvara podloga za etičku racionalizaciju „muljanja“. Kad čovek koji vodi jednu od najgledanijih emisija na RTS kaže da će preći na privatnu televiziju koja mu nudi pet ili deset puta više novca nego što dobija na javnom servisu, a ta televizija to može da mu plati, jer svi oglašivači žele da budu baš u toj njegovoj emisiji, šta ostaje njegovom šefu? Da kaže, aj ti svojim putem, a mi ćemo da ostanemo i bez emisije i bez oglasa? Ili da pronađe rupu preko koje će ga platiti koliko treba? I šta je tu bolje sa stanovišta javnog interesa?

Međutim, ovaj imperativ muljanja neminovno vodi u eroziju društvenih vrednosti. Jer, kad jednom normalizujete alternativni sistem isplata, ma koliko na početku imali jak razlog i ma koliko uzak bio krug izuzetaka na koje ste bili spremni da ga primenjujete, vremenom će se taj krug širiti sve više i ti razlozi se sve češće pretvarati u izgovore da ćete završiti sa korumpiranim sistemom koji umesto najvrednijih nagrađuje najlojalnije.

Onda ćete imati i predsednika koji sa platom od 1.000 evra oblači jaknu od 5.000 evra i hirurga koji sa tih istih 1.000 evra na ruci nosi brajtling i gradonačelnika koji prevrće kocke na glavnom gradskom trgu.

Ne, plata adekvatna poziciji i sposobnostima neće rešiti sve ove probleme. Ali bez adekvatnih plata ti problemi ne mogu biti rešeni. Zato, manje populizma, a više razuma.

I naravno, da organi rade svoj posao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.