Pokondirena buteljka

Pokušavajući da čitaocima opišemo šta je to predsednik Srbije Aleksandar Vučić dobio na poklon od Ričarda Grenela upregnusmo sve svoje snage i znanja da dočaramo ono što smo videli na slici i iz toga iziđe sledeći opis: dobio je praznu buteljku!

Kakva se samo sila snebivanja nad našom neukošću sručila na nas. Kakva bre buteljka! „Ta posuda se zove dekanter, a ne buteljka“, uvređeno je skočio lično predsednik da se brani od seljačkog opisa svoje nove flaše.

„Tu sipate vino, onda vino počne da diše i uvek se to poklanja baš u takvoj formi kako je meni poklonjeno“, objašnjavao je prvi čovek države nama neznalicama, šta je on to u stvari dobio.

„Ti „stručnjaci“ treba da znaju da se posuda zove dekanter, a ne buteljka! Ali šta ćete, neki ljudi ne znaju ništa ni o vinu, ni o bilo čemu!“, kiptao je dalje predsednik.

„Reč je o veoma lepom, dizajniranom dekanteru“, razjasnio je potom Vučić, ako slučajno osim nas, u ovoj državi ima još koji balvan koji gledajući u onu bocu nije umeo u njoj da prepozna lepotu dizajniranog „dekantera“. I kao da to nije dovoljno, nama kojima je pod baražnom vatrom ovog plemićkog ismevanja ostalo samo da postiđeno gledamo u svoje kaljave opanke i pazimo da predsedniku ne isflekamo sako iz fundusa, Vučić na kraju zalepi i šamarčinu da imamo „samo bes i mržnju što smo nesposobniji od njega“!

Au.

Pa je li to baš tako strašno? Jesmo li ga buteljkom toliko uvredili? Zar ga je nepoštovanje prema njegovoj veoma lepoj, dizajniranoj flaši toliko pogodilo?

Evo, priznajemo, mi nismo tako prefinjeni kao predsednik Vučić. Mi ne znamo kako to vino diše u dekanteru. Ne uvozimo boce od 20.000 evra sa platom od 1.000. Sramota nas je da priznamo, ali nemamo čak ni vinski podrum. Imamo običan i u njemu držimo kiseli kupus i turšiju (bedno, znamo, ali šta ćete).

Mi za ručak ne jedemo lignje. Ne jedemo ni „izvanrednu boraniju“ jer smo 1999. dok se predsednik useljavao u svoj novi trosobni stančić dobijen takođe iz fundusa, morali da je jedemo toliko često da znamo da u njoj nema ničeg „izvanrednog“. Ne nosimo ni sako od 7.000 evra. Ma ne nosimo ni od 7.000 dinara. A kad bi Vučić izuo svoje „zenja“ patike od 600 evra i dao ih, ne daj Bože, nama, mi bismo ih prodali i uplatili letovanje.

Ali nam je drago da je predsednik čovek tako nežnog ukusa i tako finog stila te da sve svoje navike markiza iz Bretanje može i da plati. Mi ne bismo mogli, pa nam ne vredi ni da učimo šta je to dekanter.

Nama je srpska buteljka sasvim po meri. Eventualno i čokanče i po koja krigla uz ćevape s društvom.

Ali, opet, nije da mi baš ništa ne znamo. Možda nikad nismo našli ni vremena ni razloga da savladamo strane reči kao što su taj dekanter ili buke, možda ne razlikujemo pampur od somelijera, ni rizling od šardonea, ali zato znamo neke druge reči kudikamo lepšeg ukusa, nego što ga ima čak i najbolji kaberne iz Grenelovog dekantera.

Znamo recimo stranu reč „demokratija“, i znamo „parlament“, i znamo „tripartitna podela vlasti“ i znamo „republika“. I nadamo se da će i predsednik naći vremena da ih nauči.

Jer ma koliko Francuska bila ponosna na svoja vina, uvek će biti ponosnija na svoju državu – da se podsetimo – Petu republiku. Ko to ne razume, pre nego što u ruke uzme Tomasa Mana, ne bi bilo loše da prelista i Steriju.