Pozovi taksi za Kar go

Bez pretenzija da odgovorimo na sva ova pitanja, pogledajmo šta je suština oko koje se spore jedni i drugi vozači. Prvi traže dve stvari: da se zabrani ulazak novih konkurenata na tržište i da se onemogući bilo kome ko već radi da spusti cene.

Kada bi se taksisti sami dogovarali oko toga da niko ne sme da spusti cenu i kada bi se sami organizovali tako da onemoguće drugima ulazak na tržište, to bi bilo klasično kartelsko ponašanje, kažnjivo po zakonu, ma koliko ta reč kartel već bila izlizana od besomučne upotrebe u saopštenjima Kar goa.

Međutim, taksisti traže da im država zakonom garantuje ove povlastice, što su, neverovatno, odavno i dobili, tako da je ovaj „kartel“ zakonski odobren. Što bi rekao jedan pametan čovek, Srbija je zemlja u kojoj se krade po zakonu.

Kar go, s druge strane, traži da radi bez ikakve regulative. Oni u duhu američkih startapa veruju da država ne treba da sputava preduzetničku inicijativu i da ako oni nude uslugu koju neko hoće da koristi, država ne bi trebalo da ih u tome sprečava.

Za razliku od taksista koji priželjkuju regulativu iz vremena komunizma, spojenu s profitom iz doba kapitalizma, Kar go u krajnjoj instanci traži anarhiju u kojoj bi svako mogao da radi šta hoće.

Budući da država treba da postoji zbog svojih građana i da zakone donosi tako da odgovaraju najširem krugu građana, jasno je da ni jedni ni drugi ne treba da dobiju sve što hoće.

Zahtev taksista da se zabrani konkurencija koja donosi drugi način rada je apsurdan koliko i ideja Kar goa da baš nikakva ograničenja njihovom radu ne bi trebalo da postoje. Taksi služba ne postoji da bi taksisti zarađivali velike plate, već da bi se građani vozili.

Pravila treba da budu takva da omoguće građanima da što lakše ostvare svoj interes da se voze. Tu je tačka. Naročito, jer taksisti nisu nikakva socijalna kategorija stanovništva.

Kar go je taksistima ponudio da pređu u novo udruženje taksista koje će osnovati, u kojem će im garantovati mesečnu zaradu od 150.000 dinara! To znači da taksisti mogu da zarade tri prosečne plate u Srbiji. Tri.

Da li takve radnike treba štititi od konkurencije?

Ne, taksisti ne treba da se stide svojih zarada. Neka zarađuju koliko god mogu poštenim radom. Ali, to što jedan vozač automobila, radio on za taksi ili za Kar go zarađuje više od lekara specijaliste, od profesora, od naučnika, od sudije – to jeste tragedija našeg društva. Društva u kojem je svaka vrednost izvrnuta naopačke, pa jedan šofer živi bolje od jednog kardiologa.

U interesu građana je da se voze bezbedno, udobno i po što nižoj ceni. Da li će se usluga koja im to omogućava zvati taksi, Kar go, Uber ili nešto što još nije ni izmišljeno, potpuno je irelevantno. Osnova ljudskog napretka je menjanje starih načina rada novim, boljim.

Zato ako država hoće da radi u interesu nas građana, mora da promeni zakon tako da nam ovo omogući. Da se Kar go uvede pod okrilje nadležnih nadzornih organa, da ne mora da izvodi pravne akrobacije, a da može da radi. Da u cilju javne bezbednosti postoje licence i za prevoz poput Kar goa i za taksiste, ali da broj licenci ne bude ograničen.

Da država propiše minimalne uslove koji garantuju sigurnost u vožnji: da vozač nije osuđivan, da nije početnik u vožnji, da može da vozi samo određeni broj sati u danu, da vozilo mora da ide na periodični tehnički pregled, da vozač/firma plaća odgovarajući porez itd.

Vrlo je moguće da Kar go ispunjava i više od ovih minimalnih uslova, ali to ne treba ostaviti dobroj volji bilo koje kompanije, jer pored Kar goa, može se pojaviti još mnogo konkurenata, različite savesnosti.

Na kraju je stvar jasna: tržište je pokazalo da posla ima i za Kar go i za taksiste. Liberalizacija je dobra za građane, a minimalna neophodna regulativa i za građane i za firme na tržištu. Sve drugo je zaštita jedne strane na štetu interesa građana Srbije.

A u čiju korist?